15/11/2010

Želite li da osvojite Toshiba Folio 100 tablet računar? - priključite se online konkursu

Toshiba Folio 100 tablet racunar
Želite li da osvojite Toshiba Folio 100 tablet računar?

Priključite se online konkursu povodom 25-godiisnjice od trenutka kada je kompanija Toshiba kreirala prvi laptop
  • Postanite fan "Toshiba Srbija" stranice na Facebook-u
  • Ispod ovog posta putem forma za komentare napišite priču u 300 reči o svom prvom iskustvu sa kompjuterom, ili laptopom do 01. decembra 2010. godine 
  • Potpišite se ispod teksta i ostavite svoj mail


Konkurs će biti održan u sledećih sedam zemalja: Bugarskoj, Hrvatskoj, Grčkoj, Izraelu, Rumuniji, Srbiji i Sloveniji. Korisnici koji žele da učestvuju treba da žive u navedenim zemljama. Prva nagrada za najbolju priču iz svake od zemalja je tablet računar Folio 100

25 priča iz svake zemlje će biti izabrano i uvršteno u regionalnu elektronsku knjigu koja će se naći na sajtu www.issuu.com


Evo i zvaničnog opisa uređaja Toshiba Folio 100:
Toshiba za prvoplasiranu priču poklanja Folio 100 koji će pobedniku ili pobednici omogućiti savršeno i jednostavno iskustvo u oblasti zabave, društvenih mreža i mobilnog interneta. Podrška Adobe® Flasha 10.1 dodatno poboljšava bogate multimedijalne mogućnosti tableta FOLIO 100. Plug-in za gledanje video materijala u Flash formatu će ovih dana biti dostupan za besplatno preuzimanje preko aplikacije Toshiba Market Place. FOLIO 100 takođe nudi pristup zoni za preuzimanje širokog izbora aplikacija koje su prilagođene ekranu tableta FOLIO 100 veličine 10,1 inča. Korisnici u ponudi imaju nekoliko stotina aplikacija koje su prregledno organizovane po kategorijama kao što su komunikacija, igrice, putovanja i mape, biznis i finansije, elektronske knjige, uslužni programi, itd. FOLIO 100 nudi veliki izbor opcija za konekciju i sadrži ulaz za SD karticu, HDMI konektor, USB 2.0., Wi-Fi i Bluetooth, kao i veliki broj aplikacija, kao što su Opera Mobile (pretraživač interneta), FBReader (čitač elektronskih knjiga), Document to Go (program za rad), Evernote (beleške), Adobe Flash 10.1 i Fring, aplikacija koja u kombinaciji sa ugrađenom veb kamerom omogućava video pozive sa prijateljima i porodicom.


Kompanija Toshiba je osnovana 1875, a danas posluje preko globalne mreže od preko 740 kompanija, sa 204.000 zaposlenih širom sveta i godišnjom prodajom koja premašuje 68 milijardi dolara. Posetite Toshiba vebsajt na www.toshiba.co.jp/index.htm.

Pogledajte i http://garancijabezobzira.rs/

88 comments:

  1. PRIČA ZA MOJ Pi-Si

    Iako si posisao skoro svu pamet sveta, vreme te ipak gazi. Svakog dana sve više zastarevaš. Zamena starih kartica samo je kap u moru. Monitor ti gubi boje. Moje pisanje je dugotrajno a ruke teške. Tastatura se raspada dok hard-disk počinje da otkazuje i povremeno zagubi neku moju misao.
    Ako uspemo da prodamo ovu priču, kupiću ti novog miša.


    --
    Zoran Spasojević
    zoka.spasojevic@gmail.com
    Višnjićeva 2/7
    34000 Kragujevac
    PAK 552606
    Serbia
    +381641905422
    www.zoran-spasojevic.blogspot.com
    www.youtube.com/watch?v=bblH7391hbY
    www.toonpool.com/artists/Zoran%20Spasojevic_1905

    ReplyDelete
  2. Prvi svoj računar sam imao 1997. godine. To je bio pentium 166 MHz, 32 MB RAM i HDD od 2 GB. Radio je na Windows 95 operativnom sistemu. Pre toga sam imao iskustva sa računarima svojih drugova, doduše nije to isto kao kada imaš svoj računar. Kada sam prvi dan kupio, sve je izgledalo fascinantno za ono vreme. Mogao sam da igram Doom ili Quake i da paralelno slušam muziku sa CD-a. Kasnije sam kupovao nove igre, programe i enciklopedije, koje su tada bile popularne. Par godine posle sam uplatio internet u Eunet-u. Imao sam velikih problema sa instalacijom driver-a za modem. Uz to često mi je padao sistem, pa sam morao da reinstaliram. Uvek sam stavljao najnoviju verziju Windows-a. Trebalo mi je oko godinu dana da to sredim. Kasnije je bilo veliko mučenje sa internetom preko dial up konekcije. Kada sam krenuo u srednju školu počeo sam da učim turbo pascal i koristio sam svoj računar da programiram na pascal-u i delphi-ju. Iako sam kupio računar zbog igrica, na duže staze se isplatio, jer sam naučio engleski jezik, a pored toga da programiram i održavam operativni sistem. Pored toga sam naučio da radim u Photoshop-u, Office programima i raznim drugim. Računar je trajao do 2003. godine, kada sam kupio novo kućište sa athlon-om. Na kraju sam stari računar otvorio, bio je jako komplikovan u odnosu na današnje računare. Rastavio sam ga, posle sam uspeo da ga sastavim i dao sam ga ujaku. Tako se nastavila moja geekovska karijera. :)

    Marko Novaković
    atisha34@yahoo.com
    Dr. Nike Miljanića 4
    11060 Beograd
    Serbia
    +381 64 2956 756

    ReplyDelete
  3. Maja Stosic, Paracin, Marije Bursac 4, maya1407@gmail.com15/11/10 10:50 am

    Imala sam 7 ili 8 godina kada je brat sav ushicen uleteo u stan drzeci malo deblju tastaturu krem boje u rukama i rekao:
    -Pozajmio sam od Mede Comodore 64.
    Ja sam skakala oko njega moleci ga da pusti i mene da se igram. Za nas je to bila poslednja rec tehnike. Onaj ko je imao Comodore 64 bio je glavna faca u gradu.
    Brat je u onu krem tastaturu prikljucio nesto sto je licilo na mali kasetofon bez zvucnika, ubacio "audio" kasetu i pustio "Play". Zauculo se neko krcanje.... Krr...kr....krrrr...kr. Na nas televizor EI proizvodnje se pojavila zelena zabica koju smo trebali da prevedemo preko ulice i reke na drugu stranu..... Citav dan smo se igrali i otimali oko joystick-a. Kad su roditelji dosli sa posla cak smo i njih zarazili Comodore manijom.
    Osecala sam se vazno jer sam bila jedna od retkih koja je imala priliku da se igra na Comodore 64 u to vreme. U skoli sam se hvalila imajuci osecaj kao da sam se popela na mesec....A danas mi sve to izgleda simpaticno i daleko.....

    ReplyDelete
  4. Moja prica sa racunarom je pomalo cudna ali na neki nacin i ocekivana od tadasnjeg racunara. Prvi racunar sam dobila tek 2004.godine. Bila je to zeljno iscekivana Pentium dvojcica sa jedva 256 RAM-a i 3GB. Taj momenat paljenja je bio docekan kao zora posle tamne noci. Znala sam - onog trenutka kad se upali, obrnucu minice i pasijans. I pritisnula sam, malo jace, jer, kao sto znate, tadasnji racunari su nekako bili hard to start. Ekran se zasijao i upalio. I tu je krenulo sve nizbrdo. Tog dana su radili nesto oko trafostanice (ne zamerite mi ako sam pogresila naziv - ipak nisam elektricar) i cesto je nestajala struja. Dalje vec mozete da predpostavite. Ja ga lepo, uz malo muke upalim, obradujem, se i klik. Nestane struje. Zamislite samo moj izraz lica. Ipak sam tad imala tek dvanaest godina. Na svu srecu brzo dodje struja, medjutim mojim mukama nikad kraja. Upalim ponovo racunar i imam sta i da vidim. Sistem ne moze da se ucita, u prevodu pao sistem. Nazalost, tad nisam imala ovo znanje u podizanju sistema, pa je moje igranje pasijansa i minica pocelo mnogo kasnije nego sto je trebalo.
    Ipak, iz nekog cudnog razloga volela sam taj racunar. Bez obzira sto mi je cesto pravio muke, ili ja njemu (jos to nisam definisala) bio je dobar :)

    Tijana Milanovic
    tiksi92@gmail.com
    http://www.facebook.com/Tiksi92

    ReplyDelete
  5. Davno je to bilo, '87... Sećam se, misli su mi opsedale ideje o modernoj tehnici iz sf romana Isaka Asimova, dok su mi, sedeći za školskim "digitronom" oči prosto trnule od drečavosti fluorescentnih slova... Spectrum... čini mi se da je taj praistorijski, nazovimo, računar nosio tako božanstveno ime. Mogućnosti su mu bile tek nešto opsežnije nego li današnjim boljim digitronima. Ali opet, ta radost isprepletena nitima intrige, koja je bujala u detinjoj svesti nije imala granice koje bi bile ikako opipljive. Napetost u prstima pri samom dodiru tipki na tastaturi neviđeno je podizala unutrašnju tenziju. Profesor je govorio nešto, ali reči kao svetlost kroz gustu maglu nisu dopirale do mog uma. Ta mala crna kutija govorila je nešto mnogo jače iako zvuka nije bilo... Rodila se ljubav, ona istrajna, neuništiva... rodila se zavisnost... Iščekivanje časova predviđenih za informatiku, postalo je nalik iščekivanju susreta dvoje zaljubljenih. Ali svaka ljubav trpi promene. Ukratko posle prvog "spektrualnog" susreta, u moje ruke pade jedna commodorova 128-ičica, pa zatim pentium lemljene ploče, pc1,2,3,4.... Danas, kao i svaka normalna stvar na ovom svetu, računar predstavlja sastavni deo mog života, ali sama pomisao na prvu ljubav ne jenjava...

    Tamara Miletić
    tamaris9@gmail.com
    http://www.facebook.com/SasaTasa

    ReplyDelete
  6. Prvi računar se baš ne sećam kad sam dobio, imao sam nešto sitno godinica, možda 6 ili 7. Ali se sećam šta sam dobio. Commodore 16. Crni. Tada doduše nisam znao da su svi bili crni, meni je izgledao neverovatno moćno. U poređenju sa današnjim tastaturama, C-16 je izgledao ogromno. Kako je to davno bilo, 16Kb memorije, i procesor koji je radio na frapantnih 0.89 ili 1.76 MHz! A tek grafika, 320x200 piksela, sa čak 121 bojom. Zanimljivo mi je bilo da gledam tatu kako šteluje glavu kasetofona. Da, i to je nekad moralo da se radi. Glava se malo pomeri, i onda ne čita kasete kako treba. Onda mora da se podešava položaj glave. Ali nikad nije hteo da da meni, a tako sam želeo da ja malo provrtim taj tanjušni odvijač, i da gledam kako se štrafte na ekranu pomeraju. Možda bih i pogodio koju kako treba, šta znam. Sa to malo godina dete ne može baš da radi neke korisne stvari, ali zato može da uživa. I uživao sam. Sećam se da je bila neka bokserska igrica, i da sam uživao igrajući je sa tatom. Možda sam nekad i pobedio, ne sećam se. Zapravo, jako malo detalja pamtim od tad, a napisao sam neke kojih se sečam, ili sam ih kasnije naučio. Ali zauvek ću da pamtim taj osećaj presrećnog detenceta koje je dobilo novu igračku, najmoćniju u ulici. Ne, niko nije imao bolju igračku od mene. Mislim da im tad nije bilo važno, sva normalna deca su se igrala autićima, žmurke, šuge, i ko zna čega još. Ija sam radio isto, ali sam uvek dolazio ranije kući, i malo boksao sa tatom. Trajale su te moje igrarije neko vreme, smenjivale su se igrice, a broj kaseta pored mog računara je rastao. A onda je prestao raditi...

    ReplyDelete
  7. Tek što sam se rodila, stavili su me u krevetac od stiropora, obložili kartonom i poslali na aerodrom. Uzletela sam, pa putovala iznad planina i oblaka. Sletela sam u grad na dve reke. Viljuškar opakog izgleda i njegov pospani vozač, prebacili su me na pokretnu traku. Primetila sam da su moja braća i sestre krenuli drugim putem, ali tada sam još bila bebica i nisam umela da govorim.

    Obrela sam se u praznoj fabričkoj hali, sićušna ispod visokog čeličnog svoda. Došao je gospodin u beloj košulji sa razdrljenom kravatom i zasukanim rukavima. Vikao je na zbunjene tipove ogrnute plavim radničkim pregačama. Nisam ga razumela, ali ton mu je bio neprijatan i gotovo da sam zaplakala. Ostavili su me u mraku. Danima sam bila sama, prašina se skupljala na ambalaži, a suv fabrički vazduh me je gušio.

    Konačno su došli po mene. Stavili su me u auto, na zadnje sedište, kao kraljicu. Objasnili su mi da je došlo do greške i da ću uskoro ugledati ozarena lica svojih novih vlasnika. Čika koji je vikao nije zao, rekli su mi, već je bio razočaran što je umesto dvadesetak fabričkih štampača u hali ugledao moju malenkost. Odlučila sam da u mom radu neće biti ni greške ni zabune.

    Okupili su se oko mene kao oko svetskog čuda. Krupni muškarac, verovatno otac porodice, nežno me je izvadio iz kreveca i očistio od mrvica stiropora. Momčić je doneo kablove i priključio me. Konačno sam prodisala i otvorila svoje ekransko oko.

    – E pa, dobro nam došla Vesna Walters – rekla je na koncu ženica.

    I tako sam postala član porodice i služila sam im verno sve dok AT računari nisu istisnuli nas XT starudije...

    ReplyDelete
  8. Meni je trebalo mnogo godina da shvatim da je ono za šta sam ja mislio da je "iskostvo sa kompjuterom", ustvari je bilo samo plod mog neznanja i nerazumjevanja toga šta kompjuter reba i može da bude. Jer kada sam 1994 kupio tu dosta ružnu spravu u sivom metalnom kućištu, ja sam iskreno bio mislio da je to bio kompjuter. Zadivljeno sam gledao kako se bijela trepteća crtica pojavljuje u desnom gornjem uglu ekrana... Windows 3.1! Poslije, 1996 sam kupio drugu, gotovo jednako ružnu napravu, ali sa pentium procesorom, i "revolucionarnim" Windows 95. Međutim, 1998 sam najzad, po prvi put došao u dodir sa kompjuterom. Potpuno oduševljen otkrićem svijeta u kojem kompjuter služi korisniku, a ne obrnuto, dizajnom, nepostojanjem virusa, stabilnošću operativnog sistema, lakoćom korištenja, inventivnošću i inspirativnim i razumljivim interfejsom: više nije bilo moguće vratiti se među ono što ljudi zovu "PC računari". Danas, 14 godina kasnije, znam da je prelazak na Apple Mac računar potpuno promjenilo moj život, i da u mojoj profesiji mogu računati samo na jednog pouzdanog partnera: moj Mac računar.

    ReplyDelete
  9. Davno proleče 81. i užurbanost na matematičkom delu sprata naše gimnazije. "Dobili smo ih! Čoveće, dobili smo ih!" Naravno, i mi, društvenjaci, morali smo da provirimo i da vidimo ta čuda - Spektrume, koji su se ponosno baškarili u "računarskom kabinetu" - sveže prekrečenoj podrumskoj prostoriji. Bila je to ljubav na prvi pogled.

    Godinu dana kasnije, prijatelj i ja postajemo ponosni vlasnici jednog takvog "čuda". Uči se Basic, slušaju emisije Zokija Modlija da bi se snimili programi, jure kasetofoni koji će moći da "pročitaju" najnovije igrice, traži se rešenje za prvi bug (nismo ni znali da se to tako zove)- Torin u "Hobitu" uporno je sedeo na buretu i pevao...

    I doživotna zaraza ostade.

    Uz slatko-setno sećanje na oduševljenje zbog neslućenih horizonata za koje smo bili sigurni da će nam ih ta spravica otvoriti.

    Istraživanje i dalje traje.

    ReplyDelete
  10. Hvala za sve dosadasnje price. Samo napred!
    Molim vas da se potpisete ukoliko to niste ucinili.
    Hvala.

    Pozdrav

    Tihomir

    ReplyDelete
  11. Molim sledece ucesnike da ostave neki kontakt:
    - Slavica
    - Misko Stanisic
    - Slobodan Todorov

    Hvala

    ReplyDelete
  12. Kompjuter je u moju porodicu stigao jos dok sam bila u srednjoj skoli, medjutim, morala sam stalno da se borim sa bratom za mesto pred ekranom. Nekako je on uvek pobedjivao. Potom sam krenula na studije grafickog dizajna i dobila svoj licni kompjuter. Posto imam tendencije da imenujem predmete i stvari, moj elektronski prijatelj dobio je ime Kolumbo istrazivac.

    Kolumbo i ja smo proveli dosta dugih godina zajedno, u slaganju i neslaganju. Cesto je umeo da me izda uoci nekog veceg dizajnerskog projekta, pa sam sa njegovim delovima trcala po gradu ili ih prikljucivala kompjuterima svojih prijatelja, ne bi li skinula potrebne podatke. Ali, bez obira na to, cuvala sam ga i trudila se da ga ne preopteretim.

    Moj sledeci kompjuter sam nazvala Wall-E, znatno je brzi, kvalitetniji, bolje izlazi u susret svim mojim htenjima i dobar smo tim. Ipak, Kolumbo istrazivac je moj prvi saputnik, a prva ljubav zaborava nema.

    Sanja Andrejevic
    Kumodraska 398/28
    11 000 Beograd
    sanja.andrejevic@gmail.com

    ReplyDelete
  13. priznanje



    Ovo je prica iz vremena kada duva vetar siroko i puse delivorjas a insomnija se lepi preko namreskanih ociju, zakovani pogled gladne prazinine puni ekran svetlu jamu; kajaces se ako uzmes a jos vise ako ne uzmes….

    Drhtava ruka brise balave usne pogleda pohotnog na ispupcene dojke, smeju se balavice razvrljenih kosuljica dok prsti taru po pupcanom bregu klizeci ka usponu….

    Imate poruku na vasem racunaru!
    Smeje se bezubo I bezocno, bez ociju I bez osecanja, saucesce senki I cestitke utvara, sturi redci, nemi svedoci, tuzni pajaci, sublimacija teatralne tragedije apsurda.

    Trazi se, nudi se, kupuje se, prodaje se, menja se, zamenjuje, promenjuje, menja, trampa, rampa, alfa I omega, jin I jang, zin I zen, seni, tama I jama, svetlost prosuta obasjava rupicasti svod…..

    Priznajem, kriv sam, priznajem, mnogo sam kriv….trazim najstroziju kaznu za sebe….bicu I sudija I presuditelj I izvrsitelj…u zaboravu boje reke I mirisa sume I dodira ruke, koze o kozu I gluvarenja u dubinama zanemarujuci deciji plac, u nemim prekorima majke ja sam samo njega gledao, ja sam, o kako sam ja samo njega voleo I jos ga zivotinjski obozavam I strasno se uzbudjujem samo ga gledajuci….taj, mr. internet tako socno tece mojim venam I tako slascu ispunjava moje telo, podize mi adrenalin I sve sto se dici moze….patim jako I sve me boli…ovim mukama kraj mora doci….

    Pro Defundis; ne bacaj bisere pred svinje……….


    Valentina Petrovic, atina
    Kneginja

    vaniapetrovic@gmail.com

    ReplyDelete
  14. Filip Jarcov15/11/10 3:40 pm

    Skinuo sam virtualne naočare sa glave i protrljao oči. Opet sam jutro proveo u virtuelnom svetu, igrajući se. Već je jedan sat posle podneva. Otac mi je rekao da sredim tavan dok se ne vrati sa posla. Dan je bio neobično vruć za ovo doba godine i nevoljno sam odlučio da ipak poslušam svoje. Uhvatio sam kanap I spustio stepenice. Tavan je bio užasno prašnjav i natrpan raznim stvarima. Sijalica je razbijena ali okrugao prozor je puštao dovoljno svetlosti spolja. Prišao sam starom stolu na kome je nešto pod pokrivačem sedelo. Uhvatio sam pokrivač za kraj i pažljivo sklonio kako se ne bi podigla prašina. Stari monitor je zurio u mene. Veliki stari monitor. Kompjuter! Uzviknuo sam. Čitao sam o ovim u nekom dedinom časopisu. Sigurno je njegov. Pored monitora sam ugledao plastične kutije naslagane jedna na drugu. Video igre! Bio sam uzbuđen kao kada sam dobio za šesti rođendan VG-5. Zabavi nije bilo kraja. Sada naravno imam mnogo bolji virtualni terminal za igranje ali čoveče, ni jednom se nisam tako obradovao kao svom prvom. Morao sam da pokušam da uključim dedin kompjuter. Brzo sam shvatio kako da to uradim uz malu pomoć sveščice koja mi je olakšala posao. Konačno, ekran ispred mene je zasvetleo. Trapavo sam zgrabio prvu stolicu koji sam našao i posadio se ispred ekrana. Uspeo sam da pokrenem prvu igru na gomili pored mene. Zatim drugu, treću i tako sve dok nisam čuo roditelje kako me dozivaju sa prizemlja. Okrenuo sam se i tavan iza mene je bio u istom haosu kako sam ga i zatekao. Verovatno mi sleduje kazna ali vredelo je. Kao da sam na kratko otputovao u prošlost. Mora da je deda bio uzbudjen isto kao i ja kada je dobio svoj prvi kompjuter. Ipak, prvi kompjuter se nikada ne zaboravlja.

    Filip Jarčov
    filipjarcov@gmail.com
    http://www.facebook.com/FilipJarcov

    ReplyDelete
  15. Hipnoza. U početku sam koristio maštu da prodrem u svet nakon C:\ . Nije bilo boje, ali petnaestoinčno monohromatsko čudovište me je ipak hipnotisalo. Tipkao sam po tvrdoj debeloj tastaturi svojim dečačkim prstićima. Na stolu sa moje desne strane vibrirala je čaša klakera.

    Hipnoza. Prestao sam da koristim mozak. Bili su to čisti trenuci zabave i opuštanja. Osvajao sam svet po treći put, držeći miša sa kuglicom u desnoj ruci. Živopisne boje i zvuk prašume držale su me satima nad tastaturom koja je postala nežnije i tanja. Na stolu sa moje desne strane vibrirala je čaša piva.

    Hipnoza. Čovek se prvo susreo sa problemom: zakucati, a onda je smislio čekić. Koristim mozak do maksimuma. Ja i moj dvojezgraš, sa slikom realnijom od stvarnosti, svakodnevno devet sati crnčimo za gazdu. On više radi, a ja se više znojim. Tastaturu je zamenio touch screen, a na stolu sa moje desne strane vibrirala je šolja kafe da bih ostao budan.


    Miljan Milanović
    Prvomajska 2A/33
    18000 Niš
    http://www.facebook.com/prljavacipela
    prljavacipela@yahoo.co.uk

    ReplyDelete
  16. -Mama,.tata,.u novinama I na TV sam video “mnogo dobar comodore” kompjuter..pa sam mislio,ako biste hteli da mi kupite,..
    - Paaa,.znas sine,..jos si mali za tako nesto..ali kad odrastes,razgovaracemo o tome.

    Godine su prolazile,mala pa velika matura,.pripreme za studije..mediji sve puniji novih modela racunara a PC je vec poceo da vlada svetom racunara a pocasno mesto na mom radnom stolu za PC je sakupljalo prasinu jer ga I dalje nije bilo,.osim kao postera na zidu.

    Studije.
    Pomislio bi covek da ce studentski zivot sa svim sto nosi moci da zameni snove o PC-ju na stolu,..ali,… te godine pocinje vladavinu “windows 95”..sto samo raspiruje mastu I zelje.

    Tik-tak,.

    blizio se I famozni novi milenijum sa 2000-tom godinom koja je obecavala mnogo. Te godine sam odlucio da pocnem da verujem u deda mraza ali uz malu pomoc faktora zvanog NOVAC.Uz mnoga odricanja,stednje tokom cak par godina ( teska vremena tada ),sa osmehom od uva do uva,pravo u radnju,.i …

    - Dobar dan..sta imate od racunara ? …

    30.12.1999 .
    Zvrrrr…zvrrrrrr,
    - Halo,.
    - halo,dobar dan,.vas racunar je spreman,mozete da…
    - izvinite,da li radite sutra,mislim,zbog Nove godine…
    - Paaa,..znate,..

    Bio je dovoljan trenutak oklevanja prodavca I nesigurnost u glasu..

    - Aha,..onda dolazim sutra,
    - ali,.znate,..sutra radimo do...
    - Da,..znam.. sa novcem u kesu....

    Ionako duga zimska noc se uz nesanicu posebno oduzila. Kako je to lep izlazak sunca bio,koji sam gotovo docekao ispred radnje dok je prodavac pokusavao da otkljuca zaledjenu bravu.U tren oka je sve bilo gotovo..novac,racunar,..kratak razgovor:

    - Znate,.veceras je specijalno slavlje,.novi milenijum…
    - da, da,.znam…
    - planirate nesto specijalno veceras..?
    - da,.da,..
    govorio sam ne ispustajuci kutije iz ruku I gledajuci ka vratima…

    -Paaa..dovijenja,.i lepo se provedite veceras,.i srecna vam “nova” !,..
    jedva je prodavac uspeo da dobaci dok sam zurno istrcavao na vrata..

    Boze,..kakva je to Nova godina godina bila..

    Goran Jordanski ,
    jordanacjole@gmail.com
    063 80 90 911

    http://www.facebook.com/profile.php?id=584829130

    ReplyDelete
  17. Milan Ličina16/11/10 12:20 am

    Bio je to topao junski dan 2002 godine,ali svakako ne i obican dan koji prethodi letu.Ispred zgrade se tog popodneva zaculo pucanje auspuha koje prilici starom kombiju koji sam uspeo da primetim ispred prodavnice u kojoj smo par dana pre narucili narucili racunar.Istrcao sam iz stana na ulicu,i zajedno sa porodicom poceo da iznosim komponente,dok smo se svi utrkivali ko ce da nosi ,,veliki zvucnik",misleci na kuciste...i cast je naravno pripala meni,a saznanje da je uloga tog dela kompjutera drugacija od one koju sam joj ja dodelio me nije sprecila da bas njega koristim u godinama koje dolaze da stvorim ono sto ce meni i mnogim ljudim svirati iz zvucnika,u cemu ce uzivati i uz sta ce igrati. :)

    Ličina Milan
    slavonic@gmail.com

    ReplyDelete
  18. Anja Turanski16/11/10 12:50 am

    Sećam se, beše to davno... Pre čitavu deceniju, u kuću je stiglo novo čudo tehnologije. Strano, ogromno, mnogo veće od čuvene Sege - mege. Odjednom sam sa džojstika morala da pređem na miš, tastaturu, što je za moj dečji mozak bilo neshvatljivo.
    Majka i ja smo ga posmatrale, onako, s daljine. A tata je već odavno pohađao kurseve: "Vidite ovo veliko dugme? E tu se pali.", ma znate već o čemu govorim!
    Tata je iskoristio svoje znanje da se pravi važan, te je laički tvrdio: "Šta god mu uradite, ne možete ga pokvariti!" A ja, klinka, imala sam prva kompjuter među drugarima i pokazivala sam im svoju novu igračku. Hvalila se kako "smem ući u tatin kompjuter" i kliktala na My Computer, a onda svom brzinom na iks u strahu da nešto ne pokvarim.
    Eeee, kad se samo setim čuvenih "256 igara". Izbrisale su mi Segu vrlo brzo iz sećanja.
    Sada je sve mnogo drugačije, tata je ostao na "Vidite ovo veliko dugme? E tu se pali." znanju, a ja poznajem svoj računar kao dlan, dok moj prvi, omiljeni komp i dalje služi moju majku.

    Anja Turanski
    inkognitoartifex@hotmail.com
    www.facebook.com/inkognito.artifex

    ReplyDelete
  19. This comment has been removed by the author.

    ReplyDelete
  20. Bože, ni sam ne znam koliko puta sam poslednjih godina... ma kakvih godina, nedelja, reinstalirao sistem na svojoj desktop krntiji (ponekad i 4x dnevno!). Pojavljivali su se problemi koje ni Microsoft - Bil Gejts lično nije umeo da reši. Bilo je krajnje vreme da siroti desktop ode u staro gvožđe.

    Fakultet se bližio kraju i meni kao dizajneru i DJ-u bila je potrebna pouzdana mašina. Očevu sugestiju da “uzmem neki skuplji, bolji” sam doslovno shvatio i tada je krenula agonija danonoćne potrage za savršenim laptopom...

    Par prijatelja je imalo Toshibu pa sam polako svoju potragu sveo na pomenuti brend i došao do savršenstva zvanog Satellite A500. Kod nas ga tada još nije bilo u prodaji a komšija je baš trebao da krene iz Švajcarske :) Odlučio sam da to bude model T.S. A500-159 a tata je odlučio da me se odrekne kada je čuo cenu koja nije bila visoka u odnosu na odličan kavalitet proizvoda. Nekako sam uspeo da izguram tu priču oko laptopa i da sačuvam tatu.

    Stigao je nedelju dana kasnije... ja sam već spremio rukavice... samo pakovanje je bilo sjajno pa sam par stotinki oklevao da ga otvorim... Onda sam otvorio i nisam izašao iz kuće naredne dve nedelje! Mislim, trebalo je naći savršeni wallpaper, sve najnovije programe, podesiti face recognition, tv tuner, prebaciti pola života sa desktopa itd.
    Vredi svaki potrošeni cent budući da ga koristim za posao i naravno za zabavu.

    I tako jednog jutra pre par meseci, kada sam se vraćao sa DJ tezge, napadnu me trojica "patriota" a ja u jednoj ruci držim laptop u drugoj slušalice i uhvatim sebe kako telom štitim laptop jer ipak se na njemu nalazi sve što sam stvorio. Srećom nije bilo ozbiljnijih povreda ni mene ni laptopa ali sam naučio koliko je bitan back up ;)

    Željko Stanojević
    stanwik@gmail.com
    060 71 73 802

    ReplyDelete
  21. To je, kažu, bio PC. Victor. Šveđanin. Zelenog ekrana. Sa crveno-narandžastim slovom O u logou. Možda to sad nije važno ali imao je on čak 1MB RAM-a i 20 MB hard disk, a sve je to gurao srčani procesor sa pulsom od 8Mhz. Roditelji su nam dali nešto novaca, brat je kupio lovačku pušku, bokericu, a ja – kompjuter.

    Možda danas nekome izgleda to kao slabašna mašina, ali ona je uporno par godina slala stotine faksova svake noći, i održavala celu bazu od 20.000 firmi zajedno sa njihovim željama koje su se menjale iz dana u dan. I ne samo to – borio se sam protiv najjačeg konkurenta opremljenog sa 40 najnovijih 486 kompjutera. I to uspešno. Kako mu i ime kaže – pobednički. Poput malog brdskog konja gurao je on godinama sve šta sam od njega tražio. Toliko poslušno, da i kada je šum ventilatora zauvek prestao da skreće pažnju na njegovo prisustvo, onako razdvojen na delove, monitor me gledao sa police, podsećajući na neke zajedničke trenutke. Kada sam po 3 dana bez spavanja ostajao za njim, a disk hladio i dodatnim ventilatorom.

    Yankee doodle dandi nikad na njemu nije odsvirao ni par svojih tonova. Čuvao sam ga bolje od sebe. Ja bih se i razboleo i zakačio neki virus – on, nikada.

    Sećam se, dobro se sećam, već dugo je bio penzionisan, izvukao sam ga iz podruma, obrisao prašinu sa njega, uključio u struju i poznato zujanje ventilatora i pucketavi zvuk monitora kad mu približim ruku, vratio me desetak godina u prošlost. Kada smo zajedno osvajali neke nove prostore, kada je, đubre jedno, odbio da prikazuje sliku a mene drmnula struja dok sam pokušavao da vidim šta mu je, kada smo krstarili Sezam BBS-om i načinili prve korake na tom čudnom Internetu. Mali, zeleni, slabašni, srčani pobednik.


    Saša Jovanovic
    jovanovicsasa@gmail.com
    www.sasajovanovic.com
    0608000021

    ReplyDelete
  22. MOJ PRVI RAČUNAR

    Ekran, tastatura, miš i kućište - gomila plastike, kablova i metala od koje su genijalni umovi napravili dobar spoj, koji bi u kombinaciji sa softverom nečemu trebalo da služi. Nekome da: umesto na pisaćoj mašini, na tastaturi kucka svoje stihove, olakša komplikovane obračune, isprojektuje lep novi tržni centar.
    Samo što sam kupila računar. Nekoliko sati pošto sam ga uključila i počela da istražujem na dugo iščekivanom sopstvenom „genijalnom spoju“, sve je odjedanput prestalo da me sluša. Nijedna komanda , ni jedna tipka na tastaturi ne radi. Šta sad? Imam dobru ideju – isključiti i uključiti ponovo! Međutim, posle toga je usliedio mrak. Čuli su se samo čudni zvuci. Majstor reče da je već imao virus. Pa da, tako mi i treba kad kupujem polovan računar. Zamišljena sam i ljuta. Ne smem ni da pomislim kako bih se tek osećala da sam na tom računaru nešto ozbiljno uradila. A tek što sam ga kupila... Imala sam utisak da sam nešto o računarima naučila. Išla sam uredno na kurs, pa nabavlia literaturu, navalila na učenje i mislila da sve znam. Ali, nigde nisam čula za virus i kako to sve funkcioniše, kada se to dogodi i zašto, i zašto baš meni i šta sam ja tu skrivila...?
    Hiljadu i jedno pitanje a nijedan odgovor...
    Posle dugogodišnjeg korišćenja računara shvatila sam da sam ustvari imala sreće što mi se to dogodilo na samom početku. Sada vrlo dobro znam lekciju: svakodnevno snimati važne podatke i napraviti najmanje dve kopije, koristiti samo proverene internet adrese, redovno obnavljati virusne baze.
    I pored svega ovoga, nismo baš sasvim sigurni. Ali, tako je sa računarima. Kao i u životu. Jedni ruše, drugi grade a svima zajedno je život nezamisliv bez dragocenog saradnika, PC-a.


    Đurđevka Đorđević-Lazarević
    +381 64 644 3624
    inventbiro@sbb.rs

    ReplyDelete
  23. Brat je razbijao Super Marija. Kakvo je to dete bilo! Reč engleskog ne zna! Ide već dve godine na engleski i dalje je na nivou "I'm Zero.", ne zanimaju ga crtani filmovi, ne zanimaju ga knjige, sedi za TV-om i maltretira džojstik. Jedan po jedan crkavaju, a on iz prve stiže do kraja Super Marija. Kako ko dođe, niko ne gleda u moju knjižicu sa svim peticama niti moje diplome sa takmičenja. Važno je da mali nepismeni snajperista može da dođe do kraja glupog Super Marija. Aaaaaaaaaaaaaa! Počela sam i tajno da ga igram, krišom, neću da učim, čak me ni knjige (mene, štrebera) ne zanimaju! Hoću i ja da dođem do kraja.... I meni to pođe za rukom jednom, dok on to trš-bum-tras i gotov je tri puta za isti vremenski period! O gospođo Bože!
    I onda je mama jednog popodneva šapnula da će čika Milan popodne doneti kompjuter i da će on biti u MOJOJ sobi. Heeej! Deco! Ja imam kompjuter! (hmmm, mali termit mu neće ni prići)
    Posle dva meseca mali termit koji nije bio u planu da se šunja po mojoj sobi je prvi put oborio sistem na našem dragom Pentiumu 2. Nisam sigurna da li sam tada bila više besna nego kada je dolazio do kraja Super Marija.
    Prošle godine je termit osvojio prvu nagradu na takmičenju iz informatike. Prvu nagradu u Srbiji. Nije dobio računar, dobio je letovanje na koje ga na kraju nisu poslali. Kakva laž! Ovog oktobra je krenuo na fakultet. Ima najstariju verziju toshibinog laptopa, a zla sestra bi mu rado poklonila neki noviji model.

    Svetlana Slijepčević
    s.slijepcevic@gmail.com

    ReplyDelete
  24. Mina Milenković/Beograd

    Odrastajući uz Zvezdane staze, SF filmove i priče ne možete a da ne poželite da imate uređaj pomoću koga ćete obrađivati podatke ili saznati šta se dešava na drugom kraju sveta.
    Ne tako davno pre desetak godina, došao je red da se i na mom radnom stolu nađe to čudo tehnike. Većina mojih prijatelja je imala svoje računare i dobro baratala veštinom računarskog jezika, pa je bilo vreme da se i ja upustim u avanturu.
    Otvorivši vrata radnje koja je bila prepuna kompjuterske tehnike je za mene bio potpuno nov i ne istražen svet. U onome što je predstojalo, društvo mi je pravio moj otac koji nije imao pojma o računarima kao ni ja, ali je nastojao da mi sa puno volje i velikom željom pomogne u izboru. Uz malu asistenciju i pomoć prodavca ja sam svog robokolikog pratioca u budućnost izabrala. TFT ekran skupo za početak, buckasta tastatura povećih tipki i belo kučište bili su na putu u svoj novi dom. Susret i upoznavanje sa programima i internetom su za mene otvorili nove mogućnosti i poglede na svet.
    Danas kompjuter je moja verna alatka uz čiju pomoć mogu svoju maštu i kreativnost da smestim u elektronsku, virtuelnu i digitalnu formu jer se bavim umetnošću i dizajnom i to mogu da podelim sa celim sveom!

    Mina Milenkovic
    minamilenkovic@gmail.com

    ReplyDelete
  25. This comment has been removed by the author.

    ReplyDelete
  26. Kako sam nagovorila moje da mi kupe kompjuter ne secam se ali sam sigurna da sam nesto debelo izmislila...:) A tek uvodjenje interneta iju! Pravi razlog je bio jedan decko iz susednog odeljenja u osnovnoj skoli ..Stalno je pricao o nekim igricama ,pa kako je na internetu ( meni tada jos apstraktni pojam ),procitao to i to…a vidim da su i ostali gledali u fazonu..trep..trep…..e pa sad ne mozes izmisliti da ga imas,nije to domaci zadatak pa kao sestra mi zaturila svesku .Znam da sam bila presrecna kada sam ga dobila,uhvatila sam parce svoga oblaka sa neba jer cu imati zajednicku temu sa simpatijom..Pentium kec,ne mogu da se razbacujem izrazima imao je procesor taj i taj,ovo ili ono ali se secam da smo ga “buzdili” do besvesti u gradaciji budzenja je dostigao trojku .Moja virtuoznost na njemu se uglavnom dostizala visesatnim igranjem igrica ili lupanjem po tastaturi nasumicnih slova sto brze mogu kao oni hakeri na filmu ..Imala sam osecaj da samim sedenjem za njim, buljenjem u monitor i drzanjem ruke na tastaturi izgledam pametno.Danas kucam 260 otkucaja u minuti pa me to ne cini nesto pametnijom,ali trebao je dug period sazrevanja da se tako nesto shvati ! I tako mic po mic zblizih se ja sa simpatijom ,jesi li videla ono ,ovo…dok mi jednog dana nije poslao poruku da mu narezem recycle bin jer mu je nestao sa desktopa..Molim ?Upitah…ocigledno je mislio da mi engleski nije jaca strana pa je napisao :”Ma brate kantu za smece mi narezi- nestala mi je...”.Nazvala sam ga i objasnila kako da je aktivira ,a on me je molio da to nikome ne pominjem…i tu je sva njegova” pamet “izasla na videlo. Lepa uspomena,kao i moj stari comp sa tolikim gabaritom monitora da izgleda kao ovi philipsovi televizori. Sada se nalazi negde na tavanu…pretvorio se u fosil verovatno ,ko zna mozda tog mog dinosaurusa jednoga dana dam nekom muzeju da sa njega skinu prasinu zaborava a da buducnost omladine vidi kakva je bila nasa pocetna sadasnjost i da se slatko nasmeje sa cime smo mi u neolitu kompjuterskog doba radili ….Danas se moze reci da sam maxer sa obzirom da mi to nije struka,cak sama sebi renistaliram sistem!!! Ali jos nisam toliko strucna da se razbacujem pojmovima dynamic HTML,freelancer,bridge,encryption,ali smatram da napredujem ! Dok je mom tati (kameno doba je za njega nauka,sem ako nije opipljivo ) sto puta trebalo objasniti da adsl ne ide preko impulsa ,i sta znaci wireless…Pa su izokrenuli i onu narodnu” ko prvi devojci njemu devojka”…danas je … Ko prvi kompjuteru sestra ili ja ,njemu kompjuter ..nekad smo se otimali za momke,a danas se otimamo o komsijin signal za wireless.

    ReplyDelete
  27. Najviše mi se sviđa tekst Queensryche-girl :)
    Jako zanimljiv,duhovit,a i profi ;)

    ReplyDelete
  28. DEO PRVI

    Kakvo je ovo CUDO ?
    "To sam ja, tvoj kompjuter.Ukljuci me".
    Drago mi je,..ali...ja ne znam da te ukljucim.
    "Pa, nije to tesko. Imas samo jedno dugme koje lakim dodirom prsta dotaknes i eto mene sa svim svojim zanimljivostima,uzivaces..ali kad pozelis da se odmoris od mene, nemoj to dugme dirati vise..vec...znas, ono sto vidis u donjem desnom uglu..i ja cu ti biti zahvalan".
    Da,da,..dugme,...koje,gde je to dugme,..ah,pokvari cu te..kako se to radi ?

    DEO DRUGI

    Dobar dan mojem nekadasnjem CUDU.
    "Dobar dan".
    Hmm, samo da uzmem onu boju,..mozda je bolja ona neznija, pastelnija nijansa plave.. Mislim, da ce sasvim dobro uklopiti.., a onda, kad zavrsim sliku idem u photoshop..ako to jos malo doteram bice odlicno.
    Ma, imam mnogo bolju ideju. Napravicu jos neku sliku, pa idem u program za animaciju..te slike ce se pokretati i drugi ce uzivati gledajuci sve te predele, more,ribarske brodove koji plove,..a i onog starog mornara koji je upravo izvukao svoju najvecu ribu ikad ulovljenu..
    "Ehej,..stani malo...,ako ovako nastavis "pokvaricu te"..hahhaha"

    DEO TRECI

    Drago moje CUDO, odrzao si svoje obecanje.Bilo je jako lepo druzenje sa tobom,..sve te zanimljivosti o kojima si mi pricao..i mnogo vise od toga! Mislim, da je i tebi bilo zanimljivo koliko i meni.Ali,sad je vreme za upoznavanje nekih novih CUDA, novih prostora,..ko zna kakvih jos novih i novih zanimljivih desavanja...

    DEO CETVRTI

    Lakim dodirom prsta na dugme ukljucujem moje novo Cudo.Pa ovo je neverovatno! Sta sve ima ovde?!Sa velikim uzbudjenjem krecem u nova istrazivanja.
    Volim te CUDO moje !

    ReplyDelete
  29. Prvo je došao on. Pentium III. Glava (monitor), tipična muška, velika, kockasta. Bio je bučan, ne baš toliko pametan i često je padao. Autentični muškarac, primetile bi zajedljivo neke razočarane dame. Jedan procesor, malo memorije, sposobnost rasute pažnje poprilično ograničena. Ono što je radio, radio je dobro, ali ambiciozniji projekti su ga oduvek smarali. Znao je da uobliči moje misli, hvala mu.
    Posle je došla Ona. Graciozna, kompaktna, nekako zaokružena. Lap top. Dual- Core. Zmija. 3 GB memorije. Ona je bila sve ono što on nije. Na njoj su promene bile jednostavno nemoguće. Njeno modeliranje nikako nije bilo izvodljivo. Kakva je-takva je. Prava mačkica. Nema promene karaktera niti temperamenta, dok je on bio prava mečka. Lenja, trapava, ali uporna i konstantna. Mogao si da mu menjaš sve delove, nije se bunio. Restart leči sve.
    Ona je bila mobilna za sve prilike. Za pokret u bilo koji cafe je bila uvek raspoložena. On nije. Njegov radijus je bio poput staze slonova, ulenjeni muški: kuća-pos’o-kladionica-fudbal-TV-krevet. Parkiran pored stola nikad nije pružao bilo koji vid inicijative. On za TO ne služi. Ona obožavaaa da se šepuri po tržnim centrima, da mi daje na značaju na neki misteriozan način, potpuno drugačiji od njegovog. Mora da je u pitanju neki ozbiljan posao, misle znatiželjnici dok ja mazim Njene dirke. Novac koji sam uzimao na projektima su bili prezentirani klijentima upravo na Njoj. Ne propušta priliku da to, u njihovim porodičnim razmiricama, ovlaš i napomene. Njega to ne zanima, On zna da sam pola toga na Njemu odradio, bitno je da je novac u kući, zar ne? Ne mešam se previše. Držim im odvojena napajanja i nadam se najboljem.
    Iz takvog braka šta može nastati?
    Tablet, pogađate... Nežan, mali, monolitan, samo za zabavu... Kao dete kome samo ponosni vlasnici znaju namenu.
    Čisto zadovoljstvo.
    vmirosavljevic@gmail.com

    ReplyDelete
  30. Ја сам за себе увек говорио како сам прост човек, не марим за филозофије, граматику и не желим да се такмичим у поетичности, јер нисам поета ни писац већ свестрани дизајнер и илустратор, па ћу на најједноставнији начин и без помпе и стилских фигура написати нешто о свом првом рачунару.

    Ја сам потекао и део сам и даље једне сиромашне породице, и свој први компјутер сам добио 2001, у другој години средње школе, сећам се колико су се моји родитељи и фамилија намучили да би ја добио то задовољство, које је било више потреба, јер дизајнер без компјутера је као инвалид. Ја сам знао све те основне ствари, али нисам могао да постигнем све без мог рачунара. И дан данас се сећам тог мириса и осећаја када се први пут упалио МОЈ рачунар с МОЈИМ Windows XP, и првих кликова у Corel-у и Photoshop-у, када сам на викенд долазио кући из дома за ученике не би ли радио радове за школу. Тај исти компјутер ми је служио све до прошле године, када сам својим трудом и радом зарадио и купио свој први лаптоп, а тај осећај је био исти, радост као мало дете када први пут узме у руке нешто што је много желело!

    Тренутно много желим нешто мало и преносно :)

    ReplyDelete
  31. Mozda ne maris za gramatiku ali si pismen sto je bitno :) I cak znas da koristis zarez ;)Svidja mi se kratko..ali si rekao sta si imao..

    ReplyDelete
  32. Meni se dopada tekst gospodjice Queensryche, samo napred, zelim ti srecu u ovom takmicenju :)

    ReplyDelete
  33. Cas informatike sad vec daleke skolske 92/93g., tridesetak srednjoskolaca u ucionici punoj kutija, kablova, stekera, spojeva, samo jedna od njih zahvaljujuci dobroj volji sedokosog nastavnika zapocinje svoj rad i pred nama na malom crnom ekranu, bela treperava slova pokazuju:
    C://…
    Radoznalost, strah, sumnja, oprez, radost, adrenalin u grudima, rumenilo na obrazima, nestrpljenje, kikot, a na ekranu:
    C://Find_files…
    Iscekivanje!! Masina radi, trucka, zuji, klokoce, pisti, svetluca, trepce. Dok povezujemo informacije naucene na casovima teorije, 0 i 1 jure zicama od RAM do ROM memorije(valjda). Procesor i proces i nije bitan, tastatura i ekran su sve sto je vazno, nizovi slova, foldera i znakova “lete” govoreci, obradjujuci i saopstavajuci sad vise ne znam sta( sumnjam da sam i tada znala) Sa kakvim smo “strahopostovanjem” pazljivo pritiskali tipke na tastaturi i cekali da vidimo sta ce se dogoditi, sada to zvuci smesno i daleko, cudno donekle, ali to je bio “Prvi korak”.
    C://del… (brisanje)bez povratka.
    Strahopostovanje se istopilo zahvaljujuci saznanju i mogucnostima, ali ostala je uspomena na osecaj…
    Osecaj podseca na situaciju kad se nadjete pred recimo novim Lap-Top racunarom! Uzbudjenje novog, lagani(besuman sada) rad, iscekivanje da se sistem pokrene, da vidite sad vec poznate “prozore”, a onda istrazivanje, sta sve ima, sta moze, koliko je brz, vise, jos bolje, lupanje srca…… Radost zbog otkrica, dobrih resenja, razocarenje zbog sitnih nedostataka, teorije, mala prilagodjavanja, testiranja..
    Tako dobar osecaj!
    C://…
    C://Maja zeli Lap-Top…
    C://END

    Maja Jevtic
    striborm@gmail.com

    ReplyDelete
  34. Par meseci nego što će u zimu 85-86 u naš dom stići Commodore 128 otišao sam sa ocem u sasvim novi računski centar Službenog Lista SFRJ. Tada nista od toga nisam znao. Znao sam samo da je buka nesosna, da je vrelo i da je sve belo i toliko reflektujuće da izbija oči. Jedan ormar i 4 mašine koje su nešto štampale u sobi sa sunđerastim zidovima su bile pakao za mene. Danas znam da su to bila 4 A2 linijska štampača, najbučni. Ne samo to nego nisam smeo ništa ni dotaknuti.
    Dve endelje kasnije imao sam priliku da se družim sa ZX Spectrumom 48k. Kakva promena. Tišina kvarena samo, tada mi se činilo, predivnim zvucima i neverovatnim slikama kojima sam upravljam... jedna ljubav za sva vremena. Ko bi rekao da ću vremenom postati ogorčeni commodoreovac :D

    ReplyDelete
  35. Trudim se da se setim godine, mislim da je bila 1996.
    Majka je radila kod privatnika u prodavnici. Ja sam svaki dan posle škole dolazio kod nje. Kao i svakog klinca željnog igračaka, privlačio me je kompjuter iz računovodstva, ali pristup njemu je bio zabranjen. To me je jače poguralo da svaki dan maštam o toj požuteloj, bučnoj napravi kojoj ekran zuji i treperi. Pojma nisam imao šta znači brojka "286", kao ni da je već tada bio zastarela tehnologija i da već postoji postoji ekran u boji... ali i da sam znao, mislim da ne bih mario - mnogo sam ga želeo! Maštao sam o krađi, ali svest da nam novac dolazi od tog majčinog posla, svaki put bi me udarila po ušima posle takve pomisli... Moralo se nešto učiniti, taj uređaj me je magnetno provlačio!
    Ali znao sam da ga neću nikad imati.
    Bio sam dete i nisam znao da analiziram ponašanje drugih, konkretno moje majke, koja je, kao svaka dobra majka, primetila moju opsednutost. Tih dana se renovirala prodavnica - preuređenje nameštaja i osavremenjavanje tehnologije. I na neki, tada meni misteriozan način – taj artifakt, ta famozna „dvaosamšestica“ je završila na mom radnom stolu!!! Bio je to najsrećniji povratak iz škole u mom životu!
    Kući nije bilo nikog i odmah sam seo za njega, opipao svuda, kliknuo na svaki prekidač. I konačno - uključio! Počeo je da zuji, a zatim da pišti! Uskoro se pojavio beli dim! Takav miris nikad do tad nisam osetio – miris zapaljene elektronike...
    Niko nije morao da me kažnjava posle toga... Moja tuga se nije mogla opisati... A tadašnjem neupućenom dečaku je suvišno bilo objašnjavati zašto u V. Britaniji koriste napon 110V i da taj prekidač nije smeo da prebaci sa naših 230V...
    Moje prvo iskustvo sa kompjuterom je bilo kratko.

    Đole
    dredeth@gmail.com

    ReplyDelete
  36. Kao prvo seksualno iskustvo. Divno, nepoznato, uzuđujuće, ali sve boli koliko ne znam. Da li sam smela ovo da kažem? Nekako se nametnulo, oba su danas tako prirodna stvar.

    Prvi kompjuter videla sam na školskoj praksi. U velikom podrumu velike pošte opsluživali su ga ljudi u belom. Kao u filmu, znaš da će se oteti kontroli, samo još ne znaš kako.

    ”I’m sorry Vlasta. I’m afraid I can’t do that”, čula sam kako mi se dubokim glasom obraća HAL 9000, uplašen da ću upropastiti njegovu misiju na Jupiteru ako ne budem odmah shvatila sve. Tiho je zujao, kao da prede. Ja sam za to vreme štektala od straha, jer ništa nisam znala, ništa imala, a od prvog dana počeli su me plašiti.

    “Šta ti imaš? ZX Spectrum ili Commodore 64?”, pitala je jedna na prvom času prvog dana u srednjoj školi.
    Šta priča ova? O čemu? Prvi deo rečenice je na srpskom, ali drugi...Možda me provocira. Bogata štreberka.
    Onda celu srednju školu gotovo da ga više i nismo videli. Olovka, papir, algoritam. Ono na praksi ne znam ni danas šta je bilo. Galeb? Orao? Partner? Znam da je tih godina “Mihailo Pupin” izbacio mikroprocesorski računar za pošte TIM – 100, ali ne znam da li je to bio TIM.

    Kako god, moj očaj i moje neznanje bili su tako intezivni da su mogli da se pakuju u konzerve, kao ringlice. U poređenju sa svetom koji ja nastao, velikim i nepreglednim kao svemir, moje je znanje danas verovatno još manje, ali straha više nema. Svesna sam koliko ne znam, ali i svesna da sve što želim uz kompjuter mogu naučiti. Gajim entuzijazam tako intezivan da može da stane u još manju konzervu. Da ne smeta na radnom stolu, mogu da ga nosim sa sobom, može i u džep.

    HAL vas podravlja sve i šalje ovaj spot http://www.youtube.com/watch?v=uRRbt3xOA68

    Vlastimira Stanković
    vlastimira@gmail.com
    vlastimira.stankovic@vip.org.rs
    http://blog.b92.net/blog/4606/Vlasta92/

    ReplyDelete
  37. Moja evolucija
    1. Stadijum - imam 30 godina.
    Nemam nikoga, ni oca ni majku, ni ženu ni decu.
    Porodica mi strašno fali, noći su duge preduge...
    Teško je biti sam na ovom svetu, stvarno preteško...

    2. Stadijum - imam 40 godina,
    Dobro je, napredujem. Pojavila se Svetlana,
    a sa njom posle nekoliko godina i dva muška deteta...
    David i Strahinja.
    Sve je to lepo – porodica, slave, rodjendani ali ova deca prave
    mnogo buke sa svojim igricama na onoj pentijum dvojci.
    Fali mi moj mirrrrrrgggggggrrrrrrrrr..........!

    3. Stadijum - imam 47 godina.
    Firma mi je propala, teško se živi.
    Kažu došla SEKA.
    Da bih prehranio porodicu morao sam da naučim
    da napravim sajt za svoj privatan biznis.
    Svoje prve lekcije sam dobio od dece.
    Još uvek imamo jedan kompjuter
    oko koga se borimo svaki dan za svoj termin.
    Naravno učim ih da budu parlamentarni
    i da predsednik skupštine (to sam ja )
    uvek ima više prava nego obični članovi.
    Ipak oni znanjem polako osvajaju moj teren.
    Počinjem polako da razmišljam o svom sledećem stadijumu
    Penzija i odlazak na selo!
    Naravoučenije:
    Nisam budista, ne verujem u karmu
    i ne znam šta ću biti u sledećem životu,
    ali ako se jednog jutra probudim
    kao Toshiba Folio 100 tablet računar
    znam da će me deca voleti isto kao svog TATU.
    Nenad Jevremović
    srpcemalo@gmail.com

    ReplyDelete
  38. Skypi
    Moja traumaticna iskustva su vezana za period dok nisam kupio kompjuter.Radeci u sluzbi obezbedjenja
    pri obilasku nadjem ukljucen kompjuter.Pojma o tome nisam imao i strepeci da moze izazvati pozar
    prosto iskljucim kabal iz uticnice.
    Svirao sam u orkestru i dvojica kolega razgovaraju
    pre pocetka svirke o kompjuterima,a ja ko tele blenem i pojma nemam o cemu ovi pricaju.Delovali su mi kao vanzemaljci.
    Sve se promenilo kada sam prelomio i kupio ,,masinu''.Shvatio sam da mi je to kudikamo nedostajalo u zivotu,a posebno u radu s' muzikom
    i zapisivanju nota.
    Sada smo nerazdvojni toliko da je supruga prosto ljubomorna i pripreti razvodom.
    Pitam se da li se to kome desilo,a meni je izvesno.Jednostavno ne mogu bez njega(kompjutera).
    skypi1960@gmail.com

    ReplyDelete
  39. Postovani.Pojedini textovi u startu krse pravilo o broju reci u textu, pa takve treba diskvalifikovati jer najpre nije posteno i ravnopravno,a zatim stoji i konstatacija da je znatno teze napisati dobru pricu sa manje reci...Iz tog razloga bih molila organizatora da uzme u obzir navedeno i ovo proveri.U tom slucaju bih mozda i sama uzela ucesca.Unapred zahvalna.Marina

    ReplyDelete
  40. slazem se ali opste je poznato da limit reci nije limit ogranicen na tacnu brojku nego da je to minimum reci koje se moraju napisati ,stoga jos koji dan i ja cu da postavim nesto :)

    ReplyDelete
  41. Godine 1971. otac donosi bušene kartice sa kursa COBOL-a na koji ide.
    1983. student sam Beogradskog Univerziteta. Roditelji po rođaku gastarbajteru iz Nemačke naručuju ZX Spectrum. Čarolija počinje uz tastaturu prikačenu na TV i kasetofon sa kog se programi učitavaju uz krčanje.
    Godine 1987. zapošljavam se u ambasadi Sjedinjenih Država. Prevode radim na Wang računaru, nas četvoro štampamo na krkljajućem printeru u hodniku.
    Četiri godine kasnije radim u kanadskoj ambasadi. Sad već imam štampač u svojoj kancelariji, ali smo i dalje umreženi, doduše samo u okviru same ambasade.
    1993. emigrant sam u Kanadi. Volontiram u lokalnim novinama (kasnije će to postati honorarni posao); u kancelariji ima 3 PC-ja koje mogu da koristim i posle radnog vremena. U kancelraiji prijatelja i saradnika iz časopisa, koji takođe radi i za nevladinu organizaciju 1995. prvi put se “kačim” na internet i otkrivam čaroliju međupovezanosti čitave planete.
    Na istraživačku stipendiju u Holandiji odlazim 1996/97. godine. Univerzitetske kompjuterske laboratorije imaju po pedesetak kompjutera svaka. Ako se dođe dovoljno rano može se zauzeti kompjuter pozadi koji omogućuje surfovanje bez tuđeg virenja preko ramena. Slično će se ponavljati sledećih godina u Norveškoj i Mađarskoj.
    Svoj prvi PC kupujem 2000. godine, od novca dobijenog za projekat koji sam osmislio i koordinisao. Na posao u Kinu, gde odlazim 2005, ne mogu ga poneti. Razmišljam o laptopu, ali odlučujem da, pošto već idem tamo, kupovinu ostavim za zemlju u kojoj se 94% njih proizvodi. Univerzitet na kojem radim obezbeđuje stan besplatno opremljen svim od nameštaja preko PC-ja sa internetom do posteljine i, kad prvi put stignem, četkice i paste za zube. Isto je i u Makaou gde radim na koledžu, s tom razlikom da poslodavac ne obezbeđuje PC nego Sony Vaio.
    Danas, još jednom natrag na Balkanu, radim na (svojoj) Toshibi Satellite. Gotovo da ne pamtim život bez kompjutera.

    ---------------------------------------

    Word count: 300 (tačno!)
    Autor: MìoDrāg МйоДрâг 妙谠
    Kontakt: http://www.facebook.com/SaintMioDrag
    ili: +381.61.2411574

    ReplyDelete
  42. 300 reči o prvom iskustvu?
    Ni mnogo, ni malo.
    '82. ili '83. godine moj mlađi brat dobija od roditelja neki kompjuter pošto je upisao mašinstvo - treba mu. Ja se udajem i rađam.
    Kad god odem kod roditelja i brata, kompjuter tretiram samo kao deo nameštaja sa koga treba brisati prašinu.
    Onda dolaze odvratne devedesete i moja spoznaja da uz znanje engleskog moraš da znaš i da radiš na kompu.
    1994.deo prodate kuće - nasledstva, 2000 nemačkih maraka je otišao na komp. Žao mi je što se ne sećam tehničkih performansi. Samo znam da je trajalo. Doduše, tako smo se lepo naučili na toj laganijoj varijanti, da smo bez problema prelazili na sve brže i brže.
    Danas svi osećamo "kompjutersku zavisnost" - ne daj bože da nešto ne radi.PANIKA!
    Stoga, ne spadam u one koji iole mogu da pretpostave kako će se sve ubuduće razvijati - stvari prihvatam korak po korak i prilagođavam se.
    I UŽIVAM!

    ReplyDelete
  43. Moj prvi racunar, je bio ZX Spectrum, koji je bio u kuci pre nego sto sam se ja rodio, naime, ja sam rodjen 21. Januara 1984, a moj otac ga je kupio npr. 10 Januara, iste godine. I u principu, od trenutka kada sam bio svestan racunara ja sam korisnik sve do danas, a mnogi su prosli kroz moje prste, a sada imam Laptop Toshiba Satellite. Ali vratimo se 87, 88, 89,... . ZX specrtrum je bio odlicna masina, naravno prvo sam se samo igrao na njemu, znate ono prespojite dva kabla sa kasetofonom i ucitate igricu, na osnovu meraca na stubu, neko vreme zuji, a onda ako traka nije dovoljno ,, izlizana '' vasoj sreci nema kraja i igrate se ceo dan. A onda su dosle devedesete, po mnogo cemu poznate, ali i po PC kompjuteru. Inovacija. Mislim mogao bih da se secam i dalje, ali tehnologija je toliko napredovala da proste se cudim kako sam nekada mogao da koristim PC 286 i 386. Ali tada je bilo COOL.
    Inace, ja jos cuvam svoju prvu igracku, ZX Spectrum, kao i knjigu koja ide uz njega, za primunu programskog jezika BASIC, koji sam by the way znao i da primenim, i vrlo cudno, ali kad pogledas, taj kopjuter je idealan, mala tastatura u kojoj je sve i samo prikacis ne neki TV i koristis, jeste slab proceso i malo memorije(RAM), ali realno, to je bas prostornp ekonomicno i na cemu se sad poklanja paznja.
    Kad vec pricam o spectrumu, imam kuci i neki stari televizor (naravno EI), kojemu je moj otac posebno modifikovao AV ulaz ili sta vec kako bi racunar mogao lakse da se ukljuci, tj. da meni bude lakse, tada sam bio jedinac, elem kao sto rekoh pokusacu da ozivim zmaja, da vidim kako to izgleda 20 years after, a mislim da ako nista drugi vratice neke lepe uspomene...
    Pozdrav, Nikola Stefanovic

    ReplyDelete
  44. Kotur Biljana
    U prošlom veku, u srednjoj školi, informatika nije bila lak predmet. Učiti o kompjuteru bez kompjutera, pisati apstraktne programe, pamtiti gomilu podataka...
    Početkom novog veka, reših da se modernizujem. Kupila sam prastaru "dvojku". Zauzela je dve trećine moga, tada jedinog, stola. Radila je sporo i pošteno. I kada je od starosti počela da greši morala sam potražiti mlađe i lepše.
    Toshiba laptop je sada moja stvarnost. U krilu, pod rukom, na krevetu, na podu, na kuhinjskom stolu, u prirodi, u kući, sa strujom, bez struje...uvek sam onlajn.
    Svi ostali kompjuteri su off. Zauvek.

    ReplyDelete
  45. Cek samo da vidim, kako ovo radi...

    ReplyDelete
  46. Umesto kratke priče najstarijeg web novinara (79) sa 27 blogova i preko 500 linkova širom zemaljske kugle koji beleže preuzete autorske VIDEO priloge sa mojih blogova i posebno sa dva moja sajta na you tube podimenom violina12:

    "Ivan Bosiljčić "Cigani lete u nebo" imao je
    34.685 приказа - za 1 годинu.
    Moja poruka je: Ovladajte internetom da vas vreme ne pregazi!
    violina12 na you tube

    ReplyDelete
  47. Htela bih da znam da li moze preko 300 reci ?Ili mora bas tacno?I sta brojim ? I veznike ?Zareze ?Kao na kontrolnom daktilografije ili ? Molila bih sto pre odgovor .Hvala unapred

    ReplyDelete
  48. Bio sam tada niži nego sada, ali su mi vizije bile dalekosežnije. I optimizam veći. Mislio sam da sve može. Tako mi je rekao tata. I on je bio ponosan. Pored automobila i televizora, još jedan Japanac u kući! Bio sam "faca" u mom kraju, a zbog njega su mi se izvinjavali i oni dečaci koji su me tukli, samo da bi im dozvolio da provozaju koji krug formulu...Zbog njega me je zavolela i Milica, a i ja sam ga voleo zbog toga. Odavno je umro, a njegova uramljena fotografija će me uvek podsećati na njega. Sada je negde na nebu, sa mojim vizijama i optimizmom. A ja sam sve veći i nemoćniji da dohvatim ono što sam nekad imao.

    Danijel Radević
    danijel.radevic@gmail.com

    ReplyDelete
  49. -Keithov san-

    Korila majka mladog Keitha Richardsa zbog njegove sabležnjive ispovesti koju je dao u dubokoj starosti jednom listu.Naime,Keith je izjavio da je ‘popušio’ svog oca.
    To je,navodno, izveo tako što je pepeo svog kremiranog matorca izmešao sa marihuanom i spržio ga,onako mator i plastificiran.
    Majka mu se prikazala u snu kada mu je držala predavanje.Matori Keith je uveliko hrkao na svom kauču a keva je bila mrtva odavno , kada se san odvijao u njegovoj skrenutoj svesti.
    Sanjao je kako je sa nekim frendom,najverovatnije je to bio Jagger,krenuo u gluvarenje.Dan je bio sunčan ali prohladan,zimski.Krenuli su njih dvojica preko nekog brega,ka periferiji.Frend je hteo u grad ali Keith je bio umoran od gradske vreve, a na periferiji je imao svoju prvu i neostvarenu ljubav koju je poželeo da vidi,kao slučajno.Jagger ga je provalio i dao mu do znanja da zna za njegovu nameru.Keith je bio iskren i nije hteo da negira,samo se smeškao.
    Nisu ni dva koraka napravili kada ih je presrela Keithova keva.Bila je umorna i vraćala se sa posla.Čudio se Keith : “Kako to umorna a tako brzo hoda,uz brdo,brze od njih dvojice ,mladih budućih rockera punih elana”?
    Nije znao da je sve to samo san.
    Stao je pred majku a Jagger joj je rekao:”Good afternoon,misses”.
    Svo troje su bili nasmejani a zubato Sunce ih je grejalo.
    “Trebalo je da se bolje obučete vas dvojica,ipak je hladno.”
    “Ne brini mama”,reče joj Keith.
    “Znaš,nije lepo sto si rekao ono o svom ocu,da si ga popušio kao joint. Ipak on to nije zaslužio,otac ti je,kakav god da je.”-nastavila je.
    “Ali ,ipak te razumem,psihoanaliza ima objašnjenje za tvoj postupak.Znam kako te je stari tukao kada si kao mladić počinjao da pušiš ,krišom.Pretrpeo si velika poniženja,naročito je voleo da demonstrira svoju silu nad tobom baš onda kada si počeo da dolaziš kući kasno,sa žurki.Obično bi doveo i svoju devojku,a onda je pred njom sve to počinjalo…Prekori,batine,plač…”
    “Idi sada.Ipak ,trebalo je da se bolje obučete.”
    “Ne brini mama.”-reče joj Keith Richards.
    “Good bye,misses”,reče Jagger.
    Rastali su se tu, na tom bregu i više se nikad nisu videli.Otišli su on i Jagger na periferiju,kroz san ,a majka je umorna krenula kući da nastavi sa radom.Imala je ta dva prljavca,matorog i mladog Richardsa, kojima je trebalo spremiti,oprati,ugoditi.
    Jadna žena.

    Zoran Vučković, qlle75@gmail.com

    ReplyDelete
  50. KOLEGE

    Pešak+mućkalica+drobilica+elektronska računska mašina = računar.
    Nakon tridesetpetogodišnjeg rada na računovodstvenim poslovima od vremena kad se knjižilo ručno, sabiralo peške pa redom – koji pamte znaće o čemu se radi – i petogodišnje pauze odlučujem se za agenciju za vodjenje poslovnih knjiga. U medjuvremenu se promenili propisi, sistem obračuna plata, tehnologija knjiženja...
    Nema problema i tako moram da polažem stručni ispit. Ako sam završila fakultet još jedan ispit neće biti problem.
    Mlada počela da radim, studirala iz radnog odnosa, lako prelazila na nove tehnologije knjiženja dok je moj prvi učitelj u praksi, šef računovodstva Alojz Koderman peške kontrolisao moj rad, na mućkalici, slepo kucanje brojeva na drobilici, potom elektronskoj računskoj mašini.
    Srećna što neće biti glomaznih kartoteka, podozriva na novi program INFOsys-a, peške proveravam i računar i program. Kod plata je rezultat bio isti ali rezultat za interkalarnu kamatu na prekomilionski dug se razlikovao – za jednu paru.
    -Mama šta ćeš ti na Facebook-u?
    -Otkud znaš?
    -Zaboravila si da se odjaviš!

    Nada Djordjević
    Trbušani bb
    32205 Trbušani, pak 525041
    nadadjordjevic1946@gmail.com

    ReplyDelete
  51. Prvi čas informatike jednog davnog septembarskog popodneva i prvi susret sa računarom. Ne sećam se ni ekrana, ni tastature, samo divnog obećavajućeg sveta koji će se razvijati, usavršavati i uvesti nas u nove dimenzije. Već tada smo mogli naslutiti da ćemo se vrlo brzo svi zajedno upustiti u uzbudljivu virtuelnu avanturu. Ali ono najlepše što čini ovu mašinu tako posebnom jeste saznanje da se svakim danom uz nju otkrivaju neki novi, još uvek neistraženi svetovi.
    Milica
    iveljovic@gmail.com

    ReplyDelete
  52. Sa sest godina dobila sam prvi kompjuter.U to vreme,ranih devedesetih,malo ljudi je imalo racunar a da im nije bio neophodan zbog posla. Moja majka,po struci programer,nije mi dozvoljavala da trosim vreme na igrice vec me je ucila korisnoj i prakticnoj upotrebi te,za mene tada,magicne masine:).Kakve mi je samo mogucnosti racunar nudio!Pregrst slika,boja..za moju decju mastu bila je to podsticajna i inspirativna naprava! Secam se da je prvi programcic u kome sam naucila da radim bio Paint..Vremenom,kroz osnovnu i srednju skolu,moje znanje se sirilo i polako prerastalo stari Pentium..
    Danas,sedamnaest godina kasnije,koristim Tosibin laptop, ali secanje na prvi i dragi Pentium jos uvek mi ponekad osvezi dan:)..

    Iva Pavlovic, icakica@gmail.com

    ReplyDelete
  53. Bestežinsko stanje

    Više me ne bole leđa. Klizim, sustižem i odbijam lopticu. Ona je tako mala i brza, nestašna i zavodljiva. Neumorna je, ali me ne iscrpljuje. Želim samo nju. Mislim samo na nju, dok klizim levo, pa desno, lako i bez otpora kao u bestežinskom stanju. Nije mi teško da fokusiram pažnju. Ona me beskrajno podstiče i opčinjava sva moja čula. Dragocena moja. Sve je tako uzbudljivo i lako, kad ne moraš da misliš na sto stvari, već se usredsrediš samo na ono bitno, a to je jedino sam život. A uhvatiti i odbiti lopticu znači život. Ona i ja, mi, rušimo zidove, provaljujemo granice i uzdižemo se na sve viši i viši nivo. Ja držim rekord u Arkanoidu. "Daj meni da igram!", čuje se glas moje sestre. "Hoću ja malo da igram!" Neko pravilo sa dna moga uma me nagovara, da joj ustupim kompjuter. Bojim se bola razdvajanja. Prekida se kontakt jagodica mojih prstiju i glatkih pločica tastature. U moju svest polako prodire stotinu nepoznanica. Ostajem zbunjena bez svoje loptice. Sve postaje beskrajno komplikovano. Mahinalno bacam pogled na sat. Moram hitno da krenem u školu. Osećam bol u leđima.

    Jasna Opavski-Mraović, jasnaom@yahoo.com

    ReplyDelete
  54. Bela linija Či-rajter programa nemo me je pozivala sa monitora: „Ja sam početak svih nenapisanih priča!“ Treperila je preda mnom mameći me mogućnošću ostvarenja spisateljskog sna o preglednom pisanju bez precrtavanja, korektora, uvlačenja novog lista papira u pisaću mašinu i zamornog prekucavanja. Došao je čas kada će svi pisci ovoga sveta s lakoćom slagati, premetati, dopisivati, brisati reči, rečenice, pasuse, čitava poglavlja.

    Dok sam prekucavala jednu moju priču, radi upoznavanja sa mogućnostima tekst procesora na mom prvom, polovnom kompjuteru, prsti su mi bezbrižno skakutali ne mareći za greške, jer tu je bila tipka „Delete“ koja ih sve potire. Isprobala sam je mnogo puta, što namerno – da bih se uverila koliko je moćna – što zbog nehotičnih brljotina. Najzad se na crnoj pozadini pojavila cela moja priča, stotine reči složene bez ijednog suvišnog ili pogrešnog slovca.

    „E, sad da te vidim na delu“, rekoh naglas sivom monitoru, kao da je živ, i u momentu ga krstih: „brate Milutine.“ (Do dana današnjeg, nastaviću da razgovaram sa kompjuterima i dajem im lična imena.) Isekoh jedan deo teksta iz sredine priče i prebacih ga ispod prvog pasusa. Či-rajter nije ni trepnuo – „progutao“ je označeni tekst ne ostavljajući prazninu namesto njega i smestio ga tačno tamo gde sam naznačila. Čestitah mu oduševljeno, ali tek što sam mu zadala novi zadatak, ozbiljniji i teži, iz kućišta se začulo nešto kao: „Kr-krrr!“

    Ništa ne znajući o kompjuterima, pretrnula sam. Na monitoru su zaigrale horizontalne bele linije i Milutin je stigao samo da pusti poslednji uzdah pre nego što je potpuno utihnuo. „Nemoj to da mi radiš!“, viknula sam u panici, ali odgovorio mi je potpuni muk – nijedan zvuk, ni najmanji mig od njega. Ostala sam da buljim u mrtav monitor, tužna i razočarana, kao da sam upravo izgubila nekog bez koga više nisam mogla da zamislim svoj život.


    Snezana011@gmail.com
    061.11.38.180

    ReplyDelete
  55. Moram da prokomentarišem neke komentare na ovoj stranici:

    - Na svakom konkursu za kratku priču postoji ograničenje po pitanju broja reči ili broja šlajfni. Pravila konkursa organizator mora da poštuje, inače je konkurs neozbiljan.
    - Ko ne može da ispoštuje zadata pravila, ima pravo da šalje svoje priče, ali ne i da pravila konkursa proglašava nerelevantnim samo zato što sam nije uspeo da ih zadovolji.
    - Ako je pravilo napisati priču u 300 reči, to znači da se maksimalno sme upotrebiti 300 reči, a ne najmanje 300.
    - Ko ne zna kako da izbroji reči, u Wordu u meniju Tools postoji opcija Word Count koja automatski broji reči (slovne znakove i ostalo). Kada Word Count računa reči, ne računa pravopisne znakove -- da ne bude zabune.
    - Ostavljanje komentara pod navodno drugim ili neregistrovanim imenom o sopstvenoj priči je smešno i providno.

    Na kraju, svima želim sreću na konkursu.

    ReplyDelete
  56. Kompjuter je u našu kuću ušao sada već daleke 1989. godine. Commodore 64. Kupio sam ga s nejasnim predosećanjem da će biti deo naše budućnosti. Koliko bitan tada još nisam imao pojma. Deca su mu se silno obradovala, naročito zbog mnoštva zanimljivih igrica. Otada su rasla i razvijala se zajedno s kompjuterima. Na studijama su stigla do laptopa. Shvatali smo da je to neophodno ali, priznajem, i plašili se što toliko vremena provode uz njih. Bili smo pod uticajem obilja vesti „strave i užasa“ o uticaju kompjutera na psihu mladih i o opasnim zloupotrebama.
    Prolazeći jednog dana kraj sobe mog starijeg sina čuo sam kako razgovara s kompjuterom. Upućivao mu je nežne reči pune osećanja, i to na engleskom. Prepao sam se. Ušao sam u sobu da vidim šta se dešava. Iznenađeno me je pogledao. „Ovo je privatna stvar“, rekao mi je dajući mi do znanja da sam prekršio kod pristojnog ponašanja. Bilo mi je neprijatno, ne toliko zbog njegove primedbe koliko zato što sam shvatio da sam mu prekinuo zvučnu i vizuelnu interakciju s nekom mladom i lepom devojkom ko zna gde u svetu. Postiđen izvinio sam se i tiho napustio sobu. To me je nateralo da razmislim o strahu od negativnog uticaja kompjutera. Postalo mi je jasno da i tu važi staro pravilo koje sam naučio još u ranoj mladosti gledajući kaubojske filmove: revolver je samo oruđe – dobar je ili loš onoliko koliko je dobar ili loš čovek koji ga koristi. Suština je u poverenju. Ako ono postoji, mogućnosti koje kompjuter pruža za divne ciljeve ljudske interakcije fantastične su. Nezamenljive. Zahvaljujući njemu postajemo građani sveta, sve nam postaje dostupno. I u meni se probudila radoznalost. Da li je tačno da svi mi, širom sveta, težimo suštinski istim stvarima? To vredi utvrditi. Uz pomoć kompjutera.
    Djordje, djtraj@gmail.com

    ReplyDelete
  57. Ivana Zajić22/11/10 10:52 pm

    Noćima sam se borila sa nesanicom. Svetlo u mojoj sobi gorelo je do sitnih sati. Onda bih ga gasila i sa zabrinutošću ređala misli, koje su se u mojoj glavi rojile i iz noći u noć postajale sve brojnije, toliko brojne da bi se čitave pesme i priče od njih mogle satkati. Onda sam počela da ih zapisujem.
    Jednom smišljene u noći, reči bi se do jutra deformisale i dobijale sasvim drugačiji oblik od onog koji sam zamislila. Onda sam nabavila računar.
    U početku su prsti nespretno tapkali po tastaturi dok nisam uvežbala tehniku kucanja. Posle toga su priče nicale jedna za drugom kao pečurke posle kiše.
    Zašto svoju priču ne bih podelila sa drugima? Poslala sam je na adresu književnog sajta i već narednog dana ta ista priča objavljena je na blogu, koji je svoju delatnost iz dana u dan neprestano širio.
    Jednoga dana autor sajta odlučio je da od najuspešnijih priča objavi knjigu. Nestrpljivo sam iščekivala da vidim njen sadržaj.
    Nekoliko meseci kasnije, poštar je zakucao na moja vrata i doneo mi iznenađenje u vidu knjige, koju ću zauvek čuvati kao najdražu uspomenu.

    Ivana Zajić
    ivanabzzajic@ptt.rs

    ReplyDelete
  58. Aleksandar Vazmic23/11/10 1:47 am

    This comment has been removed by a blog administrator.

    ReplyDelete
  59. Ispražnjena olovka prestade da piše. Al' pre nego da izdahne, uspeva da progovori sa mnom.
    „Preklinjem te! Neka moja reč bude zadnja. Baš si me namučila, žvakala, da su mi tvoji zubi poznati do u detalj... Pretrpela sam ugrize i izdržala smrad tvog zadaha. Dopala mi se mekoća jezika kada si ubrizgala inspiraciju kroz moj cilindar. Preplavila si me zadovoljstvom! Molim te, prepusti mi zadnju reč. Ne brini, pročitaćeš! Pozajmi mi ruku još jednom. Uvek su mi se sviđale tvoje priče, tvoj humor. Poznajem ti dušu. Nisam te odala. Uzdizala sam se na nivo beleški, ratovala sa tvojim brisanjem, spavala na stolovima, plakala sa tobom, bila verna, al’ moram da te napustim. Pod pretpostavkom kakvu prave ljudska bića, kada prestane rad srca i krv više ne struji, mozak umire. Kod nas nije tako! Nekada smo se zvali stylet, pero. Ostavljali smo otiske na kamenu, vosku, papirusu... Došlo neko srećno i mistično vreme u kome smo imali više života. Crpli smo snagu. Vodeno kristalnu cevčicu smo unapredili u uložak sa mastilom. Praktično, ali hladno. Dovoljan je pokret da se prazno telo zameni drugim. Reinkarnacija. Sada, jedna arterija postane beskorisna... i evo nas u zaboravu plavetnila. Da l’ je moguće imati krv bez srca? Draga, volela si da pišeš sa mnom. Sećaj me se! Ko zna, možda će istraživači ponovo... Rešenje sa ponovnim punjenjem i nije baš najsrećnija okolnost, ni moderno vreme neće žvrljotinu pretvoriti u lepu reč“.
    Nisam zainteresovana da čujem. Bilo me je baš briga. Suviše je to naporno za moju usijanu glavu. U samoodbrani, zagrizala sam telo olovke koja se pod pritiskom zuba raspala. Ljutito i besno, bacila sam je pravo u korpu za otpatke, bez imalo griže savesti. I ne pogledavši sirotu olovku, izmasirah prste ukočene ruke.
    „Ipak“, progunđah, „moraću da kupim računar“!
    Iz korpe se začu tihi krik: „Poooošaljiiiii ove reči“...
    Zorica Sentic

    zorica.sentic@gmail.com
    http://darujmorec.blog.rs/

    ReplyDelete
  60. Prvi racunar u mom zivotu pojavio se davne 1988. god. On jedan, a nas dvadeset u kancelariji. Sluzio nam je, pre svega, kao pisaca masina. Naravno jos vise nam je bio potreban za Tetris, redjanje figurica raznih oblika koje padaju sve vecom brzinom. Bila je to obostrana ljubav na prvi pogled. Moj sef mi je branio da stalno budem pored njega, morala sam da ga delim sa kolegama. Od tada do danas u mom zivotu postoji uvek bar jedan racunar, koji je uvek blizu mene, koji mi pomaze u zivotu i radu i sada sluzi ne samo za kucanje i zabavu vec i za pronalazenje starih ljubavi, gimnazijskih prijatelja, rodjaka u dalekim zemljama, dopisivanje, gledanje fotografija, filmova, citanje zakona... Moj prvi racunar je bio debeo, velik i prilicno ogranicen za danasnje vreme. Svaki sledeci je bio lepsi, tanji i pametniji. Nadam se da se i ja tako menjam. Jedva cekam da na poklon dobijem jedan tablet racunar sa kojim cu piti prvu jutarnju kafu, koji ce mi uvek biti pri ruci, koji ce mi pustati moju omiljenu muziku, koji ce mi omoguciti da na njemu citam knjige, pricam online, na cijem ekranu cu gledati lice muskarca koji je blizu mog srca, a zivi daleko i vec ima tablet racunar.
    Gordana
    karapandzic.gordana@gmail.com

    ReplyDelete
  61. Jelena Štetić23/11/10 11:52 pm

    JA SE NE BAVIM TIM SMEĆEM!

    ,,Ja se ne bavim tim smećem! Kakav bedan način da provedeš veče!” Gunđam dok spuštam šoljicu kafe kraj Natašine ruke.
    ,,Mogla bi tu šoljicu da prebaciš sa druge strane, da je ne oborim mišem,” odgovara moja sestra u transu.
    ,,Od miševa se brani sama!” Već sam ozbiljno ljuta na nju što me ponovo isključuje. JA se NE bavim računarima. Ja sam pisac, bre! Ja sam neko ko ume kvalitetno da provede svoje vreme.
    Natašin smeh odjeknu sobom. A, ja? Ja sedim u uglu i zurim u svoju ruku koja podiže i spušta šoljicu sa kafom, koju, očigledno, pijem sama.
    Ako ne možeš da ih pobediš... znate onu staru...
    ,,Šta radiš to?” Moj ponos se upravo udavi u kašičici kafe.
    ,,Četujem.” Odgovara Nataša, ne sklanjajući pogled sa ekrana monitora.
    ,,Šta je to?” Glumim Gutu...
    ,,Dopisujem se, što bi se reklo u tvoje vreme,” udostoji me pogleda pod kojim se osetih bedno.
    ,,Stvarno? Ima li ko zanimljiv?”
    I bio je neko zanimljiv... ostalo je istorija... Sadašnjost je moja Toshiba, pod koju se uvučem kao u saunu, i u znoju lica svog ,,stvaram”... a to je divan poetičan izraz za manijakalnog internet-moljca. Eufemizam za zavisnost najgore vrste i kad se god spomene reč ,,zavisnik” ja se štrecnem i pomislim: ,,Ovi to o meni opet?!”
    A kad me neko pita šta mislim o računarima i novim tehnologijama, ja samo mudro trepnem iza svojih đozluka, intelektualno nakrivim glavu, pritisnem prst na vrh brade i procedim kroz stisnute usne: ,,Ja se ne bavim tim smećem! Kakav bedan način da provedeš život!”
    argonavtisa@gmail.com

    ReplyDelete
  62. Mene - čije su ruke bile, i ostale, ožiljčene srpom i izudarane čekićem, jer sam bio najbolji radnik, udarnik dakle, vrhunski neimar; primerni ujedinjeni proleter svih zemalja - pozva jednom davno rukovodilac i reče kako sam unapređen, te da me, u skladu sa tim, šalje na specijalizaciju tu i tu, tada i tada. Isto to je rečeno i Matanoviću, ili Šahinoviću, uvek brkam ta dva prezimena, koji je bio višestruki prvak preduzeća u šahu.
    I tako, u skladu sa tom direktivom, javimo se nas dvojica tu i tu, tada i tada. A tamo nam rekoše kako se radi o kompjuterskom kursu, to jest: ''...obuci na spravi koja je zasigurno sprava budućnosti'', a posle toga bićemo upućeni u upravu preduzeća kao novi stručni kadar. Matanović, ili Šahinović, znao je već bio ponešto o toj ''spravi''; rekao je kako je zove ''Glupojša'', zato što je nekoliko puta igrao šah protiv nje a nije mu ''uzela ni remi''. Dok je meni to bio prvi susret sa njom. Odmah, u samom startu, nije mi se svidela; ličila mi je na bolju pisaću mašinu; a na njima su tada radile drugarice sa malim platnim razredom, ako ne i najmanjim.
    Da skratim priču, već sledeći dan sam tražio da me vrate na stare poslove - tamo gde sam ja bio pravi ja. Dok je Matanović, ili Šahinović, tražio odgodu kursa zbog bolesti, a u stvari, kako mi se poverio: ''Dok Glupojša ne postane bolji šahista'' - u što je inače sumnjao stopostotno.
    Od tada je prošlo ihahaj godina. Ostario sam. Gotovo svi moji ondašnji ideali su pogašeni, a pogašena je i voljena država, poput one sumerske, ili pak Galicije. No danas, da čovek ne poveruje, najbolji i najverniji prijatelj mi je upravo kompjuter; družimo se po celi dan. Nikad nije poželeo da mi crkne krava, ili mi, nedajbog, zabio nož u leđa.
    Da, umalo zaboravih, onaj Matanović, ili Šahinović, nedavno mi se poverio kako danonoćno igra šah protiv ''Glupojše'' i kako mu više ne može ''uzeti ni remi''.

    Ivanišević Miroslav
    BG, Mojkovačka 2
    kinoivino@yahoo.com

    ReplyDelete
  63. Kompjuter je u našu kuću ušao sada već daleke 1989. godine. Commodore 64. Kupio sam ga s nejasnim predosećanjem da će biti deo naše budućnosti. Koliko bitan tada još nisam imao pojma. Deca su mu se silno obradovala, naročito zbog mnoštva zanimljivih igrica. Otada su rasla i razvijala se zajedno s kompjuterima. Na studijama su stigla do laptopa. Shvatali smo da je to neophodno ali, priznajem, i plašili se što toliko vremena provode uz njih. Bili smo pod uticajem obilja vesti „strave i užasa“ o uticaju kompjutera na psihu mladih i o opasnim zloupotrebama.
    Prolazeći jednog dana kraj sobe mog starijeg sina čuo sam kako razgovara s kompjuterom. Upućivao mu je nežne reči pune osećanja, i to na engleskom. Prepao sam se. Ušao sam u sobu da vidim šta se dešava. Iznenađeno me je pogledao. „Ovo je privatna stvar“, rekao mi je dajući mi do znanja da sam prekršio kod pristojnog ponašanja. Bilo mi je neprijatno, ne toliko zbog njegove primedbe koliko zato što sam shvatio da sam mu prekinuo zvučnu i vizuelnu interakciju s nekom mladom i lepom devojkom ko zna gde u svetu. Postiđen izvinio sam se i tiho napustio sobu. To me je nateralo da razmislim o strahu od negativnog uticaja kompjutera. Postalo mi je jasno da i tu važi staro pravilo koje sam naučio još u ranoj mladosti gledajući kaubojske filmove: revolver je samo oruđe – dobar je ili loš onoliko koliko je dobar ili loš čovek koji ga koristi. Suština je u poverenju. Ako ono postoji, mogućnosti koje kompjuter pruža za divne ciljeve ljudske interakcije fantastične su. Nezamenljive. Zahvaljujući njemu postajemo građani sveta, sve nam postaje dostupno. I u meni se probudila radoznalost. Da li je tačno da svi mi, širom sveta, težimo suštinski istim stvarima? To vredi utvrditi. Uz pomoć kompjutera.

    Djordje Trajković
    djtraj@gmail.com

    ReplyDelete
  64. Otac se nakašlja da pročisti grlo, pogleda majku, mene i brata, uparađene kao za svadbu, pa poče uzbuđenim glasom:
    „Danas je veliki dan – dan kada prvi kompjuter ulazi u našu porodicu. Želeo sam da se okupimo i to proslavimo kako dolikuje, jer ćemo ovaj trenutak zauvek pamtiti!“
    Da je bilo po njegovom, pored radnog stola na kome je stajao nov-novcijat PC AT 286 našla bi se i srpska zastava, a preko tastature svečana vrpca koju bi sad presekao. No, majka nije delila njegov osećaj za veličanstvenost ovog trenutka pa je, nakon višečasovnih većanja prethodnih dana, pristala samo na svečana odela, šampanjac i porodičnu fotografiju sa „prinovom“.
    Zauzeli smo poze: otac tako da mu kompjuter bude sleva, do srca, majka s druge strane, a brat i ja u radnoj fotelji.
    „Ptičica!“ reče, fotografišući nas iz ruke.
    „A sada da nazdravimo!“
    Pampur je izleteo uz prasak, brat i ja smo vrisnuli, otac je oduševljeno poljubio majku i zatim nam svima natočio. Kucnuli smo se za naš PC.
    „Da si nam živ, zdrav i dugovečan!“, požele mu i teatralnim pokretom ga uključi.
    Brat i ja zapljeskasmo, on jednom rukom zagrli majku, a drugu nežno položi na kućište monitora.
    „Ovako sam se osećao još samo dva puta, kada ste se vas dvoje rodili“, priznade sa suzom radosnicom u oku.
    Zapanjena tom izjavom, majka uzviknu: „Bože, za koga sam se ja udala!“, istrgnu se i odjuri u kuhinju.
    Otac samo začuđeno slegnu ramenima. Nije pošao za njom, kao što je uvek činio kad bi se naljutila na njega. Mesto toga, seo je za tastaturu i počeo da nam demonstrira mogućnosti PC-ja, dok smo ga mi opčinjeno pratili.

    Majka uporno tvrdi da smo tog dana postali kompjuterski zavisnici. Ali nas troje samo začuđeno sležemo ramenima, zaneti svako nad svojim, sada već dalekim potomkom tog PC-ja.

    S.R.
    trkacica_ptica@yahoo.com

    ReplyDelete
  65. Previše mlad sam bio da bih razumeo i isuviše davno je bilo da bih bio siguran da godine dečijih maštarija nisu ništa dodale i oduzele tom događaju. Znam da je bio KOMODOR 64 i da sam ga posmatrao kao igračku. Nepresušna dečija želja za izrabljivanjem igračaka mi je vrlo brzo oduzela kompjuter. Ta polovna "stvar" je brzo nestala iz mog života. Da li zbog mog odnosa prema prvom kompjuteru ili godine besparice koje su nam većini protkale detinjstvo,drugi kompjuter sam dobio desetak godina kasnije. Tada se već nazirala era interneta,tako da je postojanje i korišćenje kompjutera postalo neophodno. Teško je zamisliti kuću i mnoga radna mesta bez njega. Negde je neophodan,a negde poželjan. Tehnika nezadrživo nepreduje smeštajući nam te "pametne mašine" u torbe,džepove... Globalno korišćenje kompjutera će sigurno učiniti sećanje danačnje dece bolje održivim od mog i sećanja moje generacije na prvi susret sa njim. Ipak su danačnja deca Sajber klinci! :)

    ReplyDelete
  66. Previše mlad sam bio da bih razumeo i isuviše davno je bilo da bih bio siguran da godine dečijih maštarija nisu ništa dodale i oduzele tom događaju. Znam da je bio KOMODOR 64 i da sam ga posmatrao kao igračku. Nepresušna dečija želja za izrabljivanjem igračaka mi je vrlo brzo oduzela kompjuter. Ta polovna "stvar" je brzo nestala iz mog života. Da li zbog mog odnosa prema prvom kompjuteru ili godine besparice koje su nam većini protkale detinjstvo,drugi kompjuter sam dobio desetak godina kasnije. Tada se već nazirala era interneta,tako da je postojanje i korišćenje kompjutera postalo neophodno. Teško je zamisliti kuću i mnoga radna mesta bez njega. Negde je neophodan,a negde poželjan. Tehnika nezadrživo nepreduje smeštajući nam te "pametne mašine" u torbe,džepove... Globalno korišćenje kompjutera će sigurno učiniti sećanje danačnje dece bolje održivim od mog i sećanja moje generacije na prvi susret sa njim. Ipak su danačnja deca Sajber klinci! :)
    veljkokucevic@yahoo.co.uk Da ne budem anonimus baš!

    ReplyDelete
  67. ON NEMA vremena da traži bademantil, samo sa peškirom obavijenim oko tela, cvokoćući od zime, žuri uz stepenice do garderobe, mokrim rukama pretura po džepovima svoje jakne. Račun se od vlage izgužvao. Cvokoće zubima dok ukucava broj, ali ipak uspeva da umiri glas. "Halo", govori. "Zašto ne mogu da se konektujem?"

    Izgledalo je da njegovi roditelji misle da je sasvim u redu što im sin živi u svetu snova. Zašto tražiti realnost kada moderna civilizacija zagovara relativnost? Nije želeo da se druži sa vršnjacima. Nije želeo čak ni devojku da ima. Želeo je nešto drugo. Svoju drugu polovinu, tako veliku da prekriva pola neba.

    Dečakova soba se lepo uklapala. Pomislili bi da je on samo jedan deo inventara, detalj koji je činio da soba izgleda besprekorno. Zavese i prekrivač kupljeni su u Minhenu, mesec dana pre nego što je dobio svoj prvi računar. To je izum najljudskiji od svih, mislio je. Kako je moguće da me tako dobro poznaješ? Poznaješ moje najdublje strahove i maštarije. Rekao sam ti ono što nikome nisam. Izgleda tako stvarno. Kada zatvroim oči, vidim tvoje lice. Kada vidim tvoje ime, srce mi kuca brže. Osećam tvoje usne kada se oblizujem. Kada ne mogu da ti čitam misli, uznemirenost se rascveta kao morska sasa. Da li je ovo nova vrsta ljubavi? Nikad licem u lice, da li je dovoljno? Da li se računa ili sam budala? Nikada se nismo upoznali.

    Osetio je kako mu se mišići grče, da bi se zatim naglo opustili. "U toku su radovi radi unapređenja naših usluga", čulo se sa druge strane žice. Prekinuo je vezu đavolski zadovoljan i otrčao da se obuče.


    Nikola Jović
    http://www.facebook.com/jovicnikola
    http://www.nikolajovic.com/

    ReplyDelete
  68. Moj prvi kompjuter

    Bilo je to nekada davno, baš kao što počinje većina priča. Dan kada sam prvi put pritisnuo veliko belo dugme mog prvog računara. Lako i sa sigurnošću, kao da to nije ništa, ne sluteći kakve sve tajne krije. Ekran je blicnuo i začulo se tiho zujanje, sa strahopoštovanjem sam gledao kako se pokreće sistem da bih zatim po prvi put ugledao zelenu površinu koja je vladala desktopom. Bio sam oduševljen ali to je bio samo početak. Kako su dani prolazili sve sam više vremena hteo da provedem u istraživanju, mogućnosti je bilo previše. Nabavljao sam programe, počeo da se zanimam obradom slika, pomagao mi je oko škole, a kasnije sam uveo i internet. Što sam ga više izučavao sve se više puteva otvaralo predamnom. Net mi je omogućio da komuniciram i sa drugim ljudima, imao sam sve i video sve a nigde nisam išao. Postao je moj najbolji prijatelj ali...i moj najveći neprijatelj. Shvatio sam da me je zarobio. Svo slobodno vreme sedeo sam u sobi pored njega, trajalo je to mesecima dok nisam shvatio. Znanje je bilo dragoceno ali morao sam da presečem. Iskoristio sam jednu mudru stvar koju sam pročitao baš tu, sedeći ispred njega. Umerenost je najveća vrlina.
    Stvari su se promenile od tad, prošlo je dosta vremena ali to nikada neću zaboraviti. Plan za osvetu već dugo nosim u sebi. Doći će i taj dan kada ću ga nositi uvek sa sobom gde god krenem, zarobiću ga baš kao što je on nekada mene. Možda to neće biti moj prvi kompjuter ali...osveta će biti slatka....

    Jarčević Srećko
    kulturnijelen@gmail.com
    http://www.facebook.com/profile.php?id=1105980635

    ReplyDelete
  69. Moj prvi desktop

    Ljubav prema računarima se javila još sa Commadore 64, ali mnogo je proslo pre nego sto je dosao moj prvi “Pentium 2″. Do tada sam već dosta znao o računarima jer sam upijao svo znanje iz časopisa poput “PC Chip” i “PC Play”, “Plug and Pray” i naravno “Svet Kompjutera”, a Toshiba mi je postala poznata po tome što je bila veliki konkurent Sharpu oko 3D monitora jos davne 2000. godine i po vicu “To šiba k’o ludo”. Hladne i snežne decembarske noci 2000. pozvali su nas da preuzmemo moj prvi računar. Tih 4km su mi izgledale kao cela večnost, ali kad sam ga video u prodavnici krenula je suza od sreće.Doneli smo ga pažljivo kući gde sam pokušavao da ga sastavim, ali zbog roditelja, prijatelja i njihovih: “Pazi pokvariceš ga tako” je dosta potrajalo. Računar je bio spreman kao i ja sa igricama poput: The Incredible Machine, Star Craft, Quake 2 i ostale.Svaki prozor, poruka ili nova slika je izazivalo uzdahe prisutnih mada sam znao koliko toliko šta radim i ako se lijo znoj niz obraz. Uspeh! Presao sam se u svet video igara gde sam mogao da budem Jim Raynor i da spasim ljudske izganike Terrane ili posle pada Azerotha da pokorim ljude sa Hordom… Usredočio sam se samo na dešavanja na monitoru koji me je toliko ozračio da mislim da bi bilo zdravije da sam držao glavu 5 minuta u mikrotalasnoj. To je bila prva neprospavana noć za racunarom i nisam ni slutio da cu deceniju kasnije i dalje se buditi uz njega sa glavom na
    stolu. Računar se možda promenio, ali ja sam ostao isti. Secanja na prvog nikad nece izbledeti jer je on ipak ima posebno mesto u srcu.

    Petar Medic
    http://www.facebook.com/petarmedic
    Slika prvog: http://img232.imageshack.us/img232/6619/mojprviracunarsiemensni.jpg

    ReplyDelete
  70. jA I ,,SPRAVA BUDUĆNOSTI'' - (U DO 300 REČI)
    Mene - čije ruke su i bile i ostale ožiljčene srpom i izudarane čekićem, jer sam bio najbolji radnik, udarnik; primerni ujedinjeni proleter svih zemalja - pozva jednom davno rukovodilac i reče mi da sam unapređen, te da me, u skladu sa tim, šalje na specijalizaciju ''tu i tu'', ''tada i tada''. Isto bi rečeno i Matanoviću, ili Šahinoviću (uvek brkam ta dva prezimena), koji je bio višestruki prvak preduzeća u šahu.
    I javimo se mi, po pomenutoj direktivi, ''tu i tu'', ''tada i tada''. A tamo nam rekoše kako se radi o ''kursu kompjutera'', i da je to ,,sprava budućnosti'', te da ćemo potom biti vraćeni u direkciju kao novi, stručni kadar. Matanović, ili Šahinović, ponešto je znao o ''spravi''; zvao ju je ''Glupojša'', zato što je nekoliko puta igrao šah protiv nje a nikada mu nije ''uzela ni remi'', dok je meni to bio prvi susret sa njom. U samom startu mi se nije svidela; ličila mi je na moderniju pisaću mašinu, a na njoj su radile drugarice sa malim platnim razredom.
    Da skratim priču, već sledeći dan zatražimo ja i Matanović, ili Šahinović, da nas vrate za naše mašine, tamo gdje smo mi bili istinski mi. Tako i bi.
    Od tada prođe godina i godina. Pogašeni su gotovo svi moji ideali, pa čak i omiljena država, poput one sumerske ili pak Galicije. No danas, da čovek ne poveruje, najbolji mi je i naverniji prijatelj upravo - kompjuter; povazda se družimo, a nikad nije poželeo da mi crkne krava, ili mi pokušao zabiti nož u leđa.
    A da, nedavno sam sreo onog Matanovića, ili Šahinovića. Povjerio mi se da danonoćno igra šah protiv ''Glupojše'', ali da sad on njemu ne može ''uzeti ni remi''.

    Ivanišević Miroslav
    BG kinoivino@yahoo.com
    (napomena: onu iznad verziju poništiti, jer prelazi famozni br. 300)

    ReplyDelete
  71. Dok gledaš u monitor i on gleda u tebe. Sa tom mišlju sam sela za svoj prvi komp. Roditelji su rekli: kompjuter je prozor u svet koji teško da ćeš inače videti. Ali, nisu shvatali da informacije, osim što kroz taj prozor izlaze – one takođe u njega i ulaze.
    Prava prijateljstva se zasnivaju na podjednakom davanju i uzimanju.
    I ja sam ga hranila, hranila sam svoj računar. Hranila sam ga svojim dnevnicima, svojim razmišljanjima. Novim saznanjima. Hranila sam ga idejama.
    A on je uzvraćao. Bili smo u neprekidnoj vezi. Neko je u onlajn vezi sa prijateljima iz inostranstva. Ja sam bila u onlajn vezi sa bićem iz druge dimenzije. Malim Sivim (tad su računari bili samo sivi) Vanzemaljcem iz druge dimenzije. Druge planete. Drugog sveta.
    Bio mi je zahvalan, Mali Sivi Vanzemaljac, bio mi je zahvalan na informacijama koje sam mu pružala. I nagrađivao me je šetnjama kroz nove svetove. Poput Tardisa, vodio me je u nove dimenzije. Šetao me je kroz prošost, budućnost, sadašnjost.
    Naročito budućnost.
    I bili su u pravu, moji roditelji, zaista sam videla svetove koje inače nikada ne bih. Ali, opet, verujem, na sasvim drugačiji način nego što su to oni mislili.
    Moje drugarstvo sa Malim Sivim Vanzemaljcem trajalo je dugo. Ali, kao i većina prijateljstava, u nekom trenutku moralo je da smanji intenzitet. Ne zbog svađe, niti obesti. Iz prostog razloga – prevazišli smo se.
    Ali, nijedno od nas se nije bunilo. Mali Sivi Vanzemaljac nije se ljutio kada sam kući dovela Malog Crnog Prijatelja (evolucija je rasu računara dovela do raznih boja), niti je rekao i reč protiv. Računari su inteligentna bića. Isto tako se ni Mali Crni Vanzemaljac nije bunio kad sam kući dovela Malog, još manjeg, Roze Drugara, sa tetovažama iza monitora.
    Čovek vredi onoliko koliko ima prijatelja.

    Marina Milićević: lothos62@gmail.com

    ReplyDelete
  72. Jasno se sećam trenutka kada sam u izlogu radnje, između prodavnice cipela i knjiga, ugledala njegovo veličanstvo- Mekintoša. Odmah me je privukao svojim savršenim dizajnom, bio je drugačiji od svih drugih kompjutera koje sam videla. Više od godinu dana strpljivo je stajao u izlogu čekajući da konačno sakupim novac, i naša ljubavna veza mogla je da započne. Kada sam ga stavila na svoj radni sto bila sam u transu od sreće: nema više prekucavanja teksta zbog svake greške, ni stotine zgužvanih listova papira ispod stare pisaće mašine. Dok sam pisala, naše prve zajedničke noći, slova su treperila pred mojim očima kao da su živa. Velika šolja kafe, pa još jedna, upaljena cigara koja cvrči zbog lošeg duvana i magična svetlost sa ekrana Meka. Novi dan je počeo da curi u moju sobu, a ja sam još sedela i pisala ne osećajući znake umora, a zatim se zvuk sirene prolomio kroz vazduh. Ustala sam i na kalendaru zaokružila šezdeset deveti dan bombardovanja. Kroz prozor sam ugledala čoveka koji stoji na krovu kuće i kroz dvogled posmatra avione natovarene bombama, kao da proučava egzotične ptica. Vratila sam se svojoj priči, zadovoljno čitajući ono što sam uradila, kada se iznenada ekran ugasio.
    Toga jutra NATO avioni su bombardovalu višenaponske trafo stanice u zemlji. Nestalo je struje u celom gradu , a sa njom i moja priča... „Ovo mi pisaća mašina nikada ne bi uradila“ besno sam vikala na Meka dok su mi se suze slivale niz lice. Reči su poput kamenja letele prema mrtvom ekranu, a onda je zasijalo sunce obasjavši toplotom sobu. Bio je to početak jedne burne veze koja traje još i danas, mada mu prvu priču nikada nisam oprostila.


    Svetlana Bašić-Marjanović
    lanabasic@Gmail.com

    ReplyDelete
  73. Dan kad smo prvi kompjuter uneli u kuću, beležim kao svoj drugi rođendan a deda svake godine prekadi kolač u crkvi i bude opšte slavlje u selu. Moji su se ukućani tom sokoćalu obradovali više nego da im se dete rodilo, jer „za dete treba i pelene i trista čuda, a računar gde ga brate spustiš, on tu stoji mirno i gleda svoja posla.“
    Samo je baba, kategorički bila u opoziciji. U odbranu svog stava pozvala se na kosmički zakon štednje- „to čudo kad je „upaljeno” troši struju ko kalorifer, šta će nam „ugašeno“ u kući da skuplja prašinu, Dete (ja) ima da popusti u školi, a i mali je za te komputere, još nije ni vojsku odslužio“. No i baba je uskoro,nadglasana demokratskim putem, pod pritiskom „javnog mnenja“ bila prinuđena da se povuče u tihi bojkot tehnoloških inovacija. A kompjuter je već bio zauzeo svoje mesto, ne samo u kući već i u srcima nas ostalih. Kao zdravo i radoznalo čeljade, odmah sam hteo da zavirim iza mehanizma koji ga pokreće, da prespojim žice, plavu i crvenu, odvrnem šraf i gledam šta će da se desi. Pozvao sam i komšiju, Miloša, njemu je ćale doktor, pa reko’ možda se i on pomalo razume u te „operacione“ sisteme... Miloš se hvalio kako ume da obriše čak i recycle been, da kuca s obe ruke u wordu i obara sistem brže nego pvo stelt u buđanovcima. Ne sećam se pojedinosti, okastim 13 smo rasklopili kućište, a na kraju je bilo i viška delova.A pade mi sad na pamet da je Milošev otac bio ginekolog, a ne hirurg, zato nam valjda ni ova „otvorena operacija“ na računaru nije uspela. Eto, to je moj kompjuter. Nekad nisam ni znao da ga ugasim, a sada studiram informatiku, i sklapam, a da nema viška delova.

    ReplyDelete
  74. Marko Stankovic30/11/10 8:54 am

    Rođen iz ideje o informaciji, privilegovan da bude najinformisaniji, jednog baš prolećnog dana našao se u mojoj kući. Prizvao je sva sećanja, maštanja i veličanstvene predstave o njemu. Nizale su slike u mojoj glavi nekih malo upućenijih ljudi kako sa njim čuda čine. Kontrolišu bankovne račune, kodiraju, probijaju šifre, kradu informacije (sve već viđene scene iz filmova). Razlupalo mi se srce od pomisli da takvo jedno moćno oružje stoji preda mnom. Čitav arhiv, gotovo svega što me je ikada zanimalo učinio mi se odjednom dostupnim. Svo „znanje sveta“ me čeka, mislio sam. Moj budući saveznik kako u primanju tako i slanju informacija, bio je tu. Protok može da počne. Milenijumska znanja sad mogu da pokriju Zemlju. „Čudo“ što je od kugle na kojoj živimo napravilo globalni mozak, učinilo je da svi dišemo kao jedan. Informacioni sistem rastao je iz sekunde u sekundu. Vest iz Amerike postala je bliska koliko i ona iz Indije, bliska koliko i misao iz vlastitog uma. Pritisnuo sam dugme za start i čuo zvuk zujanja. To se informacije bude. Zaustavio sam dah još na pojavu splash screen-a, koji trenutak kasnije iskočio je windows 98. Svet mašte je oživeo. Za sad sve moje misli letele su ka kursoru. Putovanje koje traje do danas moglo je da počne. Putovanje kroz veličanstveni svet, stvaran koliko i bilo koji drugi. Moj prvi računar.

    majkoz@yahoo.com
    062 1114958
    Marko Stankovic

    ReplyDelete
  75. - Žuta! Donald duck!
    - Ne deri se.

    Nevena i nevenin malo stariji brat odlaze pod sto da saznaju sta je na trećem nivou igrice.


    -Pridrži ovde. Mislim da se ova disketa otvara sa druge strane.


    ..

    -Vau! Velike diskete su stvarno male ploče sa igricama!
    -Rekao sam ti. Poneo sam produžni kabl da spojimo gramofon i dekin tv.
    -Ja sam pokušala jutros, dok si ti bio u školi. I neće. Mislila sam da pitam tatu kako to ide..
    -jesi ‘ šašava? Kada smo juče iz knjige isekli zlu vešticu sa svake strane „Snežane i sedam patuljaka“, tvoja mama se ljutila do prekosutra.
    -da.

    Nevena zbunjeno računa „juče i do prekosutra“.


    ..

    -I dalje nam treba dzojstik.
    -To sam smislila! Treba nam tvoja sveska „u male linije“. I ti piši. Mi još nismo učili sva slova.
    -Pišem,


    „Dragi Deda Mraze, ..“


    nevena kocic, nevakocnevakoc@gmail.com

    ReplyDelete
  76. O , Toshiba , Toshiba , Toshiba !!!

    Ivan Manić
    U.Predića 13
    18000 Niš

    ReplyDelete
  77. Ivana Skoko30/11/10 4:35 pm

    P entium 486, poklon od brata za mene i moju seku, nas prvenac
    R adost, sreća, radost
    V reme koje smo provodile za računarom je naravno bilo sestrinski podeljeno
    A jde, sad sam ja na redu, prošla su tvoja dva sata

    Lj uta seka mi prepušta računar, ono što ona radi je značajnije od mojih igrica
    U h, pa svakom je ono njegovo bitnije
    B esni, ali zna da će uskoro doći njena nova dva sata
    A onda na scenu stupam ja
    V eselo prsti lete po tastaturi, šta prvo, šta drugo..

    Z ašto minut ne traje duže
    A on svetli, greje, a meni lepo
    B rojke se ređaju , slova ispisuju, ma samo da se nešto radi
    O nda dođe smena i tako sve u krug
    R adovanju nikad kraja, osećaj lepši i od novih loto patika
    A ma, lepši i od para leviski, vranglerki i od onog fotoaparata i to sa 36 snimka
    V oleli se mi tako par godina, ona ljubav iz studentskih dana
    A li, dođe neko novo vreme, modernije, tehnika brža, savremenija

    N ema leka, ali dobro, nije da nas nije poslužio, i u dobru i u zlu, bio je tu
    E h, a da su mi ovi kratki živci onda bili, ne bi se mi tako dobro slagali
    M a prođe vreme, pa i naš prvenac ode negde da skuplja prašinu
    A li, i dalje postoji ta uspomena, to čuveno, prva ljubav zaborava nema.

    ReplyDelete
  78. Za ljubimče
    Malu crnu torbu sam lako donela do stola i polako otvorila rajsfešlus.Pucketava zaštita skrivala je tehnološko čudo.Pažljivo sam izvadila mračni četvrtasti predmet. Govorili su mi svi da je u stanju neprekidno da radi danima,da je sa baterijom brz i pouzdan,da će mi prirasti za srce...kao bićete nerazdvojni.On je nezamenljiv.Ne,ako je muškog roda.Neodoljiv?Ne,ako je narcisoidan.Nepogrešiv?Samo ako se zaljubim.
    Izronio je iz hladnoće i mirno ležao na stolu.Mrtav.Polako sam digla poklopac,a on munjevito poče da me obasipa svojim kvalitetima. Tiho zujanje,svetlucanje na pravim mestima,širina vidika,po levoj ruci osetila sam strujanje toplog vazduha...živ je.Da vidim,koliko je dobar? Rad na mreži,brži nego ikada.Zna bolje od mene šta mi treba.Snalažljiv je, uliva poverenje, osvaja me. Moje greške ispravla bez sujetnih upadica i ponižavanja.Ako zastanem i ne umem sama da nastavim dalje,uvek mi daje diskretne predloge ne dozvoljavajući da odustanem ili prekinem istraživanje.
    Čuva sve moje tajne-od slika sa male mature do nedopustivo pijanih sa apsolventske;od kokosovih palmi do nanotehnologije. Sve podnosi. Savršeni džentlmen-tih,miran,nežan.Nenametljivo me vodi kroz šumu virtuelnih svetova iz kojih se uvek vratim iskusnija za novi pogled na stvarnost.Potpuno me razmazio.Nepogrešivi Satellite.

    e-mail favsm@beotel.net
    Ana Filipović

    ReplyDelete
  79. Moj prvi notebook

    Moja prica o ljubavi prema parcetu hardwarea je sigurno nesvakašnja i retko ko prode ovaku torturu.
    Naime ljubitelj sam racunara više od decenije, a ako se uzme u obzir da imam 21. godinu to znaci mnogo. I sve to vreme sam imao samo jednu želju! Svoj notebook. Naravno ni približno dovoljno novca me je primoralo da se za njega borim na aukciji, tako da posle mnogih ne prospavanih noci naisao sam na pravi, možda i jeste licio na desktop racunar sa zalepljenim TFT ekranom, ali nije me bilo briga. Sav svoj novac sam uložio i pobedio! Sreca, radost kao
    da sam osvojio zlato na olimpijadi, ne notebook. Prošla su duga cetiri dana da se vidim sa prodavcem, a kad smo se našli sve je proslo po dogovoru, ali sam se tada nalazio u meni nepoznatom gradu i vece je polako padalo. Šetao sam se osvrtao oko sebe svaki trenutak. Odjednom prilazi mi neki covek sa dugom
    kosom u crnom mantilu, vadi nož i upiruci ga prema meni kaže: "Daj mi sav novac i torbu!". Skocio sam se, sta raditi?! Osvrcem se nema nikoga, a on mi polako prilazi. Šutam ga iz sve snage ispod kolena i dok se saginje opet iz sve snage torbom u kojoj je notebook u glavu. Okreci se i trci Petre kažem sam sebi. Pokusavam da pretrcim preko ceste u kafic u blizini i vidim policajca koji je krenuo prema meni, ali odjednom padam. Ne sluteci sta se dešava, samo osecam veliku bol i tad sam shvatio da su me udarila kola. Hitna je brzo došla i odvezla me u bolnicu, posle svih tih pregleda konacno sam se našao sam u sobi, sa torbom kraj sebe. Vadim notebook i tiho se molim da i dalje radi. Na žalost nije davao znake života.

    Petar Medic
    FB - http://www.facebook.com/#!/petarmedic
    e-mail - perokojot@hotmail.com
    slika: http://img833.imageshack.us/img833/8551/mojprvinotebook.jpg
    PS. Na kraju je popravljen =) Happy Ebd

    ReplyDelete
  80. Koketirajuća logika tog šarmantnog, operativnog principa nije uplašila i moju malenkost. Nespretnim grimasama na vrhovima prstiju greške su uporno osvajale dan i postale moji najjači aduti. Bio je to davni i indikativni trenutak objave moje prve pubertetske pobune, koja je svečano progledala u RGB koloritu. Vrline moje mladosti zaživele su u izazovima velikog sveta onda kada sam im postala dostupna… Ushićeno i preponosno provela sam našu prvu, besanu noć u njegovom okrilju punom nade da sam baš ja ta koja nas je obogatila... Mudri, stari interfejs skromnog, ali dragocenog sećanja i dalje se grohotno ceri tom detronizujućem trenutku, kada sam im saopštila veliku vest. Upozoravajući font moje porodice raskrinkao ju je istoga dana, sumnjom da će me ikada potvrditi… Tvrdoglavo i razočarano, sjurila sam se u svoj ponos i iznevereno patila… Horizontu sofisticiranih fantazija i želja, koje su tih godina, ali i danas beskompromisno jača metafora od svake argumentovane stvarnosti, moj prvi računar pružio je mnogo i više od toga. U okrilju njegovih bezbrojnih mogućnosti, uveravajući me da sam baš ja ta koja može sve da nas spasi, provodila sam odrastanje i inatno maštala… 250,000.00 funti bilo je veliko kao Hollywood i ne sasvim dovoljno da me opameti…

    Tanja,
    tanyahurikan@gmail.com

    ReplyDelete
  81. …Tri stotine reči biće velike kao naše prvo iskustvo ukoliko ti budeš mogao da ih podržiš.

    Srdačan pozdrav,

    Tanja Juričan

    tanyahurikan@gmail.com

    ReplyDelete
  82. Pritisnem čarobno dugmence. Lampica pokuša da se upali, pa posustane. Pokušam opet. Isto. Najpre nemam nikakvu reakciju. Onda me ovlada napad potpune panike. Histerija – Tosha mi je umro! Kao zver hodam po sobi levo-desno. Preznojavam se. Skinem ga sa adaptera, zamolim ga da se pokrene – isto. Nemoguće! Tosha je moj saputnik, retko privilegovan da podeli sve moje radosti i boli, da spava sa mnom, ide na posao, putuje. Postao je moj partner, prijatelj, ljubavnik, terapeut, pomoćnik, saputnik, sapatnik, asistent, drugar, saborac. Ja sam uz njega postala ovisnik–uživalac laptopa.
    Gluva noć. Treba je preživeti uz Toshu koji ne daje znake elektronskog života. „No matter what“, ponavljam kao molitvu. Ne teši me dovoljno jer Tosha čuva sve moje tekstove, prezentacije, fotografije, započete radove koje sam poverila samo njemu. To ne može da bude! Tosha me nije izdao! Samo sam tehnički neuka, mora da je to! Bdim nad Toshom kao da ću mu tako pomoći.
    Ujutru odjurim ovlašćenom serviseru. Pritisne on/off dugmence, a Tosha mu namigne žutom lampicom. „Imate li adapter?“, pita me mladić. Kad je Tosha u pitanju, sve njegovo nosim sa njim. Dok mladić priključuje Toshu, pogledom šaram po prostoriji ne bi li ugledala nekog bolesnog njegovog drugara koji je priveden na reklamaciju. Ne nalazim ni jednog iz porodice Toshiba. „Dobro je“, uzdahnem da niko ne primeti. Trgne me Toshin glas! Radi! „Baterija je sasvim prazna! Lapatop radi bez problema. Evo, pogledajte!“ Klimam glavom. „Preporučio bih vam da ipak laptop ponesete kući, stavite ga na punjenje neko vreme, backupujete sve važne fajlove, pa ako opet budete imali neki problem, dođite!“, smeška mi se mladič, a čini mi se pukao bi od smeha.
    Sednem u Trambakulića, presrećna što je Tosha živ. Odjurim kući i imam šta da vidim – produžni kabl na koji je Tosha bio priključen je ištekan iz zida!

    ReplyDelete
  83. Bio sam još toliko mali da sam od lego-kockica mogao napraviti nešto veće i od mene samog. Tata je doneo džinovski digitron sa zelenim gumenim tipkama "spectrum". Kazao je – to nije digitron već KOMPJUTER. Ostavio sam lego-kocke i gledao kako se na TOSHIBA televizoru pojavljuju brojke i slova kadgod pritisnem tipku. Pokraj TV-a je stajao treći član svetog trojstva mog detinjstva – video-rikorder TOSHIBA. Tata je govorio da je to najbolji video na svetu i da ima četiri glave – znači dve glave više od najopasnije aždaje! Napravili su ga Japanci, najvredniji ljudi na svetu, koji su toliko pametni da čak umeju napraviti druge ljude koji se zovu „roboti“ što posle prave druge male mašine. Bajke su doživele novu epohu! Kako sam odrastao, tako su "rasli" i kompjuteri... "commodore64: (prvi put – kastofon i džojstik); malo zatim "lira512" (prvi put monitor, prvi put diskete); početkom XXI veka - prvi "pentium" (prvi put miš, prvi put Microsoft, internet i "prozori u svet"). Prvi put filmovi na monitoru iako video-rikorder i dalje radi. Sve se brže i brže živi, treba mi kompjuter ali mi treba i vazduh, šetnja, promena... "pentium" me okovao za fotelju, ne želim biti zarobljenik, treba mi laptop. Ali kome sada verovati? Kako prepoznati "staru dobru" vrednost? Pitati starijeg i pametnijeg! Moj tata, nakon toliko godina, izgleda kao dugobradi mudri druid. Počeo je da me savetuje... "Japanac ima kod časti. Ima tradiciju. Ima veštinu. Ima nindže i samuraje. Ima zen mudrost i aikido. Sine, Japanac ima - TOSHIBU. Brža je od nindže, a imaš i video-rikorder i monitor i televizor i lego-kocke i bajke – sve u jednom! Lepota bajke je kada se knjiga zatvori i kad se bajka živi, a laptop se otvara baš kao knjiga. Zato slušaj šta ti kaže 'stari dobri' – TOSHIBA je svima kao tata!" (prvi put – kompletno zadovoljan).

    Danilo Simonović,
    simonsezam@gmail.com

    ReplyDelete
  84. Bio sam mali. Suviše mlad da bih se sećao tačnog datuma, čak i godine kada sam prvi put video računar, zabezeknuto gledao kako drugi, stariji rade nešto na njemu ili igrao prvu igricu. Ipak, sećam se da nije bio moj, već ga je teča kupio mom starijem bratu tamo devedeset i neke, dao je neke velike pare da bi ga Sale koristio za fakultet, ili je bar pričao da mu zato treba. Sećam se da smo jedne večeri otišli kod njih samo da bismo videli to čudo upakovano u savršeno beli lim i plastiku, tada smešteno na maleni stočić zbog koga je sve bilo raspoređeno tako da miš nije mogao stati sa desne strane monitora, već se morao koristiti levom rukom. Dok su stariji pričali o toj „spravi koju zovu kompjuter“, o njenoj besmislenosti („šta oni uopšte mogu da rade na tome?“), ja sam gledao kako brat nešto radi, miče miša levom rukom i s njim strelicu po ekranu, pritiska neke tamo dugmiće i sličice. Stajao sam pored njega, rukama oslonjenim iznad kolena i otvorenih usta posmatrao ne trepćući. Otvorio je jedan program, CorelDraw (Korel Dro sam čuo od njega), i nacrtao par oblika. To je tek bilo pravo otkrovenje. Tako lako do kvadrata, zvezde i savršenog kruga! Na moje opšte oduševljenje (priznajem, takođe sam se i plašio, šta ako nešto pokvarim?) pitao me je da li bih i ja voleo da probam. Uzbuđen, seo sam i saslušao njegovo kratko uputstvo. Isprva bojažljivo, zatim sve slobodnije, nacrtao sam kućicu i oblak. Zatim i drvo. Kućica je bila prosta, lako sam je nacrtao i obojio zbog pravilnih oblika. Međutim, oblak je bio nešto posebno – nikako nije hteo da se oboji. Želeo sam da bude plav, ali je jednostavno odbijao da bude takav. Ni brat nije znao zašto. Odustao sam od toga, ali sam i dalje crtao. Negde kod sedmog kumulusa, slučajno sam zatvorio liniju i odjednom, oblak je bio obojen.
    Kasnije sam dobio svoj računar, ali sam tada već bio profesionalac – umeo sam da nacrtam oblak bolje od svog brata.

    Milošević Miloš
    highlander.mm@gmail.com

    ReplyDelete
  85. Veliko hvala svima na ucestvovanju :)
    15-og decembra ce se znati ko je dobio nagradu. Informaciju cu pustiti ovde i verovatno kako zaseban post na blogu.
    Pozdrav

    ReplyDelete
  86. Hvala, tebi :-)
    Pozdrav

    ReplyDelete
  87. Slazem se sa Majom ,hvala tebi :);)

    ReplyDelete
  88. Evo posta o pobednicima i elektronskoj knjizi http://tihomirstojanovic.com/2010/12/pobednici-toshiba-konkursa-i.html

    Hvala svima jos jednom na ucestvovanju :)

    Pozdrav,

    Tihomir

    ReplyDelete

Ukoliko vam se svidja ovaj blog

Prepisite se na newsletter ili preuzimete feed bloga za vas citac.
Upisite vas E-mail: