21/04/2006

Nocno pesacenje / planinarenje

Prvi put sam jos pre nekih 7-8 godina na Staroj planini po punoj mesecini i sa dobrom ekipom isao u nocnu setnju od nekoliko sati i bilo je prelepo. Sjaj meseca bez oblaka je bio toliki da se mogla videti svoja senka bez problema. Jedino je nezgodno bilo prolaziti kroz sumu. Tada sam bio na foto kampu i to je bilo nesto sasvim drugacije od onog sto sam sinoc uradio.
Posle dugo vremena, moj avanturni duh nije vise mogao da izdrzi i ja sam samo ostavio kompjuter, pokupio se sa rucnom i ceonom lampom, rancem i jos par nekih potrepstina poput kabanice i sl i zaputio se u noc. Poslao sam poruku dvojici prijatelja za koje znam da bi mi se rado pridruzili i cisto da neko zna gde sam otisao za slucaj da se nesto dogodi da mi se pridruze i nazovu me na mobilini. Oni su vec bili zauzeti, ali odusevljeni idejom i naravno rekose da ih zovem ako upadnem u neku nevolju, a eto i njih drugi put. Moja zelja je samo rasla.
Prvo sam pomislio na Veliko blatiste sa leve strane Dunava, zatim na nasip, pa onda na Adu Ciganliju, Kosutnjak i na kraju dosao do mesta na koje sam zaista zeleo da idem. Avala.
Jos dok sam sedeo u autobusu koji me je vozio do podnozja, namestao sam baterije i posmatrao ljude oko sebe.
Kako je izgledalo?
Luuuuddddoooo Smile
U svakom pogledu.
Magla se spustala i vec u podnozju nakon sto sam upalio baterijsku vidljivost je bila svega 4-5 m. Sa ugasenom lampom bolje sam se snazalio, ali bih je na svaki sum palio da vidim sta je to iza, oko, pored, uz mene.
Digitalni diktafon sam okacio oko vrata, produzni mikrofon postavio na duksericu, upalio ga i krenuo. Prvo sam se sunjao kako me neki kucov, ili neki cika sa puskom uplasen za svoje imanje i prestravljen od osobe iz mraka ne bi upucao. Kako sam zalazio u sumu, postajalo je sve tamnije, a magla sve gusca. Polako se ptretvarala u oblak.
Da skratim. Jedno fenomenalno iskustvo. Izasao sam skroz na vrh do spomenika Neznanom junaku i naravno vratio se sve za nekih 2, 5 h. Horor, neopisiva lepota, mir, adrenalin, mnogobrojna unutarnja pitanja, zacudjeni ljudi u dva automobila koja su parkirana stajala ispred hotela na vrhu, misticnost, nebo bez zvezda, cetinari predivnog njihanja, sova u daljini, kapljice koje promicu dok lebde kao cestice magle i gomila njih koje kaplju nakon sto se zajedno sjedine u nekoliko vecih na listu drveca, gubljenje po stazama, zastrasujuce stepenice na drugom kraju, zavisnost coveka od tehnologije, paradoks da sam sigurniji tu jer se niko normalan ne bi pentrao po avali po takvaom vremenu i u to doba nego negde u gradu...
Neverovatno je koliko je to bilo potrebno mom mozgu, telu, dusi.
Nocas sam zadovoljan legao nakon sto sam se u kasne sate vratio u stan.

Inace, nameravam ja ovo cesce da pravim, pa mi se pridruzite ako zelite. Ko je zainteresovan?

Pozdrav!

P.S. Fotkice su pravljene mobilnim.


Hotel




Baterijska lampa koja se puni na pokret.




U povratku.


6 comments:

  1. E svaka cast, Tihomire! I za "avanturu" i za tekst!

    Sledeci put sigurno idemo! :)

    Milan

    ReplyDelete
  2. ziveo nemir! zivelo soucavanje s strahom i lepotom i izlistavanje utisaka! svaka cast na hrabrosti

    Sonja

    ReplyDelete
  3. Priznajem da ovo cak ni meni ne bi palo na pamet. A izgledao si kao ozbiljan, poslovan planinar, lol.
    Sledeci put evo i nas, koji smo sa tobom prosli mukotrpno iskustvo penjanja na izazov zvan Guduricki vrh. Pozdrav, Jovanka.

    ReplyDelete
  4. Znaci dogovoreno :) Ekipa se okuplja.

    ReplyDelete
  5. Mozeme li i "nie" malku juzno da se priklucime? ;)
    Ostani taka nemiren
    Pozdrav od Skopje,
    Marina

    ReplyDelete
  6. Doagama i "nie" malku juzno.
    Ostani taka nemiren!
    Pozdrav od Skopje,
    Marina

    ReplyDelete

Ukoliko vam se svidja ovaj blog

Prepisite se na newsletter ili preuzimete feed bloga za vas citac.
Upisite vas E-mail: