10/01/2006

Vršacke planine

Sasvim sumanuto je ubacivati ovoliku kolicinu slika, pogotovu za jednu temu na blogu. Medutim, nisam mogao da odolim i isprobam ovakav miks foto bloga i pisanja. Bilo je toliko dobrih dešavanja, deonica i iznenadenja da je greota izostaviti neku fotku i ne prikazati atmosferu koja je u isto vreme kiptala i bila “vetar za mozak” (ili prostije receno “pustiti mozak na ispašu). Naravno od preko 500 snimljenih i par filmica, ovde sam postavio 130 fotografija hronološki koje cu propratiti tekstom.

Pa da počnem:

Pošto smo se Goran, Boris, Mina i ja našli kod Pancevackog mosta, sreli Gorana II koji je par minuta nakon toga nestao (kasnije nam je pojasnio kombinaciju sa taksijem), smrzavali se, cekali u zadimljenoj hardcore-bus kafani, sastali se sa Jovankom i Jasminom, utrcali u autobus dok su Boris i Mina ostali da ispiju caj i stigli do Panceva, pozdravili sa Milanom (voda puta), Marijom, Jooe-om i našom radosti, psom Keli, cestitali jedni drugima Novu, upoznali ostale planinare i naš put je dobio svoj pocetak.
Jasmina je redovno proveravala tvrdocu prozora na kombiju (ili je to možda mini-bus?) svojom glavom dok je Goran zauzeo identicnu “kasno sam legao i isuviše rano ustao” pozu. Smejemo se i pricamo viceve. Cova pored mene nudi mi “Bambucha” (ili kako se vec piše), dok u ruci i sa širokim osmehom iz unutrašnjeg džepa vadi unuce ruma. “Rum je zato što rumeniš…”.

Klackamo se, komentarišemo kolika je udaljenost Vršca od Panceva, dogovaramo sledece akcije, Jonike prednjaci.

Nakon oko 30-45 min. stižemo krivudavo izrovanim i truckavim putem do planinarskog doma gore u planini. Oni koji su vec bili smeju se jer zaticu dvoje kola – fice na istom mestu kao i pre par godina. Minijaturne kuce iskacu kao pecurke iz granja, iz šume. Neiskusni se raduju što smo na visini u nadi da cemo se možda spuštati umesto penjanja.

Poslednjih 5 min. vožnje vadim nove kamašne za koje mi svi kažu da sam pukao dosta para, ali da nikada nisu videli bolje, zatim foto aparat, menjam jaknu, toki-voki snabdevam baterijama i jedan dajem Milanu kako bi on kao voda mogao da ima nekog na zacelju - mene.

Signal na vecini mobilnih je prešao na roaming i rumunskog operatera te ga najveci broj nas gasi i tako ce uz povremene i retke prekide ostati do veceri. 10 je sati ujutru.

Krecemo.






Kao što se vidi, veoma brzo najspremniji deo ekipe izmice i ja pocinjem sa Milanom da komuniciram radijski.




Marija i ja upoznajemo se sa parom mašinaca koji su na planinarenju prvi put i za koje su saznali sa sajta. Rekoše “Da probamo…” Majda je sa crvenom kapom koja ce joj ostati gotovo kao zaštitni znak jer je nikada nije skidala cak i pri najvecem znojenju. Milan je na vreme skinuo jaknu.
Zemlja, bare, sve oko nas je tvrdo i zamrznuto.
Keli (kuce) trci skroz u svom elementu i zasmejava nas dok pokušava da popije-poliže malo vode ispod providnog leda preko koga je upravo istabala šapama.
Pošto su se ostali odaljili toliko da ih više nismo videli uz radio stanicu, Marijino iskustvo i tragove u snegu pronalazimo prvi vrh. Ime sam mu zaboravio.




Sunce savršeno grejucka i podiže raspoloženje. Vidik je fenomenalalan.








Nekima je ovo prilika za dorucak. Mina se vec baca na egzibicije koje ce ciniti tokom celog puta. Srecna što je u prirodi skakuce od nabujale energije kao devojcica. Borisu prija promena i nedostatak kompjutera nije nedostatak.





Počinjemo spuštanje…




… da bi smo se popeli da mali kameni vidikovac…





…i zatim nastavili mekanim tlom dalje. Jasmina se veselo smeje tokom citavog puta i svaki put kaže “Slikaj me, slikaj… Cekaj da dodem… Ceek, cek…”, a ja je “hvatam “ u trenucima kada se ne nada. Inace oko tog hvatanja i drugih izraza poput “opali me”, “okini” i sl. bice provala i varijacija bez prestanka.




Goran komentariše da je mahovina koju je dodirnuo bolja od svakog tepiha i priseca se kako se sa njom igrao u detinjstvu.





Pričekasmo jedni druge.





Prilika za malo uspomena.





Planina u daljini je vrh ka kome idemo.







Silazimo u procep, ka recici koja hukti. Goran i ja priželjkujemo da nam je više vremena da uživamo u lepoti koja je pred nama, da fotografišemo, da se iskljucimo na makar nedelju dana…





I ko bi nego Jasmina skocila kao divokoza na prvi veci kamen ;) Ah, da, zaboravih da spomenem ono “Siikkkaajj mee” sa velikim prijatnim osmehom i velikom pozitivnošcu.




Goran kida ledenicu.




Neko minijaturno naselje… i blatanjavi put bez koga to ne bi bio pravi doživljaj. Sada sunce vec topi led i pocinjemo da gacamo.












Put nas vodi do manastira-zamka-turbofolk vile.




Zapocinjemo uspon. U meduvremenu Majdu malo boluckaju mišici pa je rum umesto aspirina došao u pomoc.




Vidi se ko je ovde diplomirani inustrijski dozajner ? Da, da, taj radoznali.






Umesto da nastavimo putem, posle penjanja kroz divlje ruže nastavljamo planinarskom stazom. Inace, svida mi se što je cela planina sasvim dobro uredena po tom pitanju i cini mi se da nudi dosta kombinacija putanja.





Livada i taman kada sam pomislio da cu prezalogajiti nešto, Milan kaže da cemo na vrhu. No, kajmak, domaci somun i pršuta koje je spremila Goranova mama prosto su skocile iz njegovog ranca u moje ruke, a zatim… njam, njam.







Nakon 3 min. ponestaje mi daha, pa sendvic držim jednom rukom, drugom pridržavam aparat i po potrebi skidam i vracam zaštitu za objektiv da bih slikao. Pocinjem da osecam težinu veceg ranca od 45 l koji sam poneo sve da bih kao menjao jakne zbog smrzavanja, ili znojenja. Ma kako to ici samo u vojnom džemperu, kamašnama, cizmama specijalkama i sl. a bez fancy zelenog ranca ;) Kompleks civilnog služenja vojnog roka.






Jonike isparava. Bacite pogled na ruku.





Jasmina je odlucila da Borisu defintivno ukaže na veliku razliku izmedu švajcarskog nožica koji joj je on kupio i mog iste proizvodnje sa merenjem nadmorske visine, temperature, cacklicom, hemijskom, pincetom, šrafcigerom za podešavanje naocara… na šta Boris okrece glavu sa onom “a jooooj” i u šali kaže “a sad si me pokopao…”. Svi zakljucujemo da je Jasmina prava uciteljica, što i zaista jeste. Ali svi su pozitivni na svoj nacin. Inace, ona je vec na samom vrhu betona koji obeležava visinu od 641 m. Podešavam nožic na tu viinu i od tada cemo znati koliku razliku smo prelazili.




Jasmina na vrhu sveta.




Zajednicka fotka sa uz par Marijinih prijatelja koje je srela gore na roštilju.






Lep je osecaj biti na “vrhu sveta” ?





Izlazak na treci vidikovac. Šta mislite ko pravi one figire “pobednika”? ? Ime pocinje sa “J”.








Boris i J.






Jasmina, Jovanka, Ja, J. Marija.








Goranova ideja o vreci koju probušiš, proviceš noge i sedneš na dupe pa se spuštaš i slobodno kotrljaš, za malo da je proradila ovde.
Jasmina se smeje, vriska i kikoce.







J. uzima vodu iz izvora. Milan kaže da je pitka. I zaista jeste cim pišem ovaj blog.




Keli je jedva docekala.






Golupcici




Inace neki su ostali na ovj poljanici. Dvoje mašinaca kažu da su se lepo poskidali i na suncu osušili. Padaju šale.





Veiki štrumf licno.




Odluka o povratku. Kraci 2 h, duži put 3. Ja krecem dužim zajedno sa ekipom koju cete videti na ostalim fotografijama. Mašinci pametno odabiraju kraci zajedno sa Marijom. Ja cu kasnije biti prezadovoljan svojom odlukom.





Ušli smo u “frižider” kako ga Milan zove pošto je u toj useklini i leti sveže. Prelep kutak odsecenosti.





J. naravno.











Trenutak za grupnu fotografiju.






Ko pogodi šta je neobicno na ovoj slici… ;)





Mesec.





E, ovo selo treba videti. Ovde nikako nije dovoljno imati foto aparat. Kamera je zakon. Nadealno, istripovano, smešano, sasvim cudno i ne znam kako bih ga vec opisao, selo koje te vadi iz vremena i prostora. Mešavina sa rumunima.






Most koji se savim lepo uklapa sa ostalim eksterijerom.






“Mala” vrata i “mali” zid. Inace nije nikakvo cudo videti ruine od kuca, a pored njih kao juce izgradenu kucu sa svom kicericom pri cemu ih medusobno spaja rupa iz ove druge kroz koju cure fekalije iz štale u prizemlju. Unutra je decak koji radi pod slabašnim svetlom obicne sijalice, a lovac sa psom zaputio se ka svinjcu. Nakon par dvorišta sa visokom ogradom, podižem digitalac gore i slikam da bih video šta se “skriva” iza. Malo ljudi. Vidi se da nam tu nije mesto, ali ne na onj neprijateljski nacin, vec nekako pre kao Alisa u zemlji cuda.





Crkva-manastir ka kome idemo.







Unutrašnjost.





Ja i moja jakna vatrogasca i povratku dok nosim kesu sa tetrapakom soka koji pokušavam baciti u neku kantu dok je oko mene prava deponija.





Sumrak.








Paraglajder u daljini. Ove planine imaju neke od najboljih vetrova u našem regionu za letenje.





Kao što se primecuje uhvatio nas je mrak, ali zanimljivost samo raste.








Posle još 10 min hoda u 17 h i 10 min. stižemo u dom mokri, umorni i ispunjeni posle oko 30 km.
Neki narucuju ostatke vec gotovih jela, pice, supu. Mislimo da cemo pridobiti vozaca da nas za kintu koju bi smo dali prevoznicima odbaci do Beograda,ali on uz brzo preticanje i preehodno klackanje-dremkanje i cudenje nad muzikom u kombiju, prelazimo kod regularnih prevoznika i hitamo ka belom gradu.
Rastajemo se na brzinu. Mene je slepi covek koga baš slucajno znam iz kraja zamolio da ga prevedem preko ulice. Ubacio sam ga i u bas i kada sam stigao kuci toplom tušu nikad kraja.
I nisam bio tako gladan, ali ipak sa jeo.
Umor me stiže sada, baš kao i sinoc.
Laku noc, dobro jutro.



1 comment:

  1. Evo i da napisem ono sto sam vec rekla: bravo za slike i tekst, i hvala za link kojim mozemo elegantno pokazati prijateljima kako nam je bilo lepo na pesacenju Pescarom i Vrsackim brdima. Napisao si to tako zanimljivo da su mnogi kojima sam poslala link pozeleli da postanu planinari sto meni do tada nije uspelo. Nadam se da cemo videti jos mnogo tvojih priloga sa planinarenja.

    ReplyDelete

Ukoliko vam se svidja ovaj blog

Prepisite se na newsletter ili preuzimete feed bloga za vas citac.
Upisite vas E-mail: