Skip to main content

Deliblatska pescara

Juce sam sa Goranom (znate njegove radove i neke od postova na Mrezi) pesacio pescarom preko planinarskog drustva iz Panceva. Da, znam da deluje paradoksalno imati nesto sto uopste pocinje recju "planina" u Vojvodini, ali cinjenice su da su bas planinari iz tih oblasti oni sa zavidnim rezultatima.
Bilo je odlicno. Ja sam licno isao prvi put, ali uz dobre vodice i ekipu veselih i dobro raspolozenih mladica, devojaka, zena i muskaraca, pa cak i jednog neverovatno zivahnog psa (ime mu je Keli) koji je sigurno pretrcao makar 5 puta onoliko koliko smo mi prepesacili, ceo dozivljaj je bio pravo uzivanje.
Posto nas je veliki kombi provozao od Panceva nepoznatim mi putevima sa predelima kao iz prica u kojima rusticne kuce, vocnjaci i stare ograde skriveno pokazuju svoju lepotu, a pezsaz se menja svakim kilometrom, pocinjem da gubim vezu sa Beogradom i gradom uopste. Fazani na putu.
Tek sto smo prosli veliki vocnjak jabuka, ulazimo u sumu i puteve koji krivudavo nestaju u dubinu. Da, dubinu. Dobro ste procitali. Oblacimo se, uvlacimo pantalone u duboke cipele, neki stavljaju kamasne, drugi vade foto aparate i pocinje kolektivna ludnica digitalnog fotografisanja.
Keli unezvereno trci, radosna je do besvesti, a i mi sa njom. Crne je dlake pa je kontrast sa nedirnutim i predivnim beskrajno belim snegom zadivljujuc. Sa drveca se spusta na nas beli prah. Sunce izgleda kao mesec dok se rasipa kroz debeli oblak u pravo difuzno svetlo. Drvece nas stiti od zvukova i ionako slabasnog vetra.
Siblje, sasvim lepo prekriven, a ne ugazen put sa mestom za dva tocka, lavirint. Tek sto smo zakoracili, kada nas vodic javlja da je pronasao zarasli i sasvim skriveni puteljak kojim cemo doci do sledece staze kako bi smo ispostovali predvidjenu turu. Put? Gde je? Ja ne vidim nista...
A onda uz komentar “Ko ima skafander, neka krene prvi”, Milan sa osmehom gazi u dublji sneg koji tek doseze nesto vise iznad clanaka i dok pomera vitke grane rukama, otkriva nam stazu. Jedan, po jedan, nestajemo za svega par sekundi u mesavini belog tunela, vinograda i pticjeg gnezda. Ko god ima kapuljacu, stavlja je na glavu kako mu sneg ne bi upao u jaknu, za vrat.
Smejemo se kao deca, sve me to podseca na detinjstvo.
Zatvaram objektiv aparata, ali ne mogu da odolim da ne slikam neku. Ljudi ispred mene ne vide, me , a ovi iza, cude se. Zar sada?
Par puta u cucecem polozaju provlacim se kroz male otvore, nekad savijenih ledja trcim, a onda nakon jednog nagnuca, izlazimo na put. “Presekli” smo do sela. Ne znam mu ime, ali imam osecaj kao da smo u necijem dovoristu. Ispod velikog oraha pravimo prvu pauzu i ja skidam jaknu, zatim ogromni dzemer i ostajem u majci. Goran mi pridrzava skinuto i zatim uzimam ponovo jaknu, a dzemper guramo u ranac pun toki-vokija, mp3 plejera, dodatnih rukavica i svega ostalog sto mi nece, a moze zatrebati. Nova serija fotki, cak i jedna polu-grupna.Komentarise se: “Honorare uplacujes naknadno...”, a ja dajem odgovor “Ako skines jos nesto, onda moze...” i naravno krece skidanje, onako simbolicno, a momak koji je bas rekao da nema problema za dobre pare nasmejano odlucuje da se ne upusta u tako nesto posto je cuo da su fotke navodno za gay magazin ;)
Izlazimo na poljanu-vidikovac i uzvamo koliko nam vidljivost dopusta. Vetar pirka i sunce trajno nestaje, ali ostace do kraja misticno svetlo.
Slede, brda i brdasca, tacka od 197 m nadmorske visine, cetinari, prolakak kroz nekoliko dobro “odrzavanih” planinarskih rupa u ogadi, uvaline, zivotinjske rupe, lisicji i srndacevi otisci, pauze za ukusne sendvice i tecnost, dve devojke koje kao berza planinarske opreme saraju po modelima, izboru, mestima za kupovinu... , sale postaju sve prikladnije, polako se upoznajemo i saznajemo nesto vise jedni o drugima, trosimo baterije na digitalcima kao i memoriju, manuelno slikanje vise nije u fazonu pa automatika preuzima svoje, osmatracnice za pozar, lovacke ceke, neprestana promena terena u crno belim kontrastima sa nebom koje kao da nas posmatra i s’ vremena navreme proizvodi cudesne sare, putevi.
Keli se malo primirila. Jos ne oseca upalu misica koju ce tek dobiti, ali zato je namirisala ljudsko prebivaliste i druge pse, stoku.
Nakon dva-tri velika zaokreta izlazimo na cistinu razvucenu nizovima identicno isecenog drveca pripremljenog za dugu zimu, za ko zna sta. Koze i jarac cupkaju nesto pod snegom i gledaju nas kao da prvu put vide ljude kojih zaista nije ni bilo na putu. Mi onako ispunjeni i zadovoljni pratimo Milana do obliznje kuce iz koje izlazi nas vozac jos topao od grejanja i cekanja u necijem domacinskom domu. Pita nas koliko ste presli, a mi mu odgovaramo negde oko 20-ak km. Kombi je topao i poslednje fotografije su nacinjene jer nam se objektivi magle, a tek tada pocinjemo da se uzivljavamo u ulogu uspesnog lovca koji se vraca u svoju brvnaru kraj kamina i u iscekivanju tople kupke krecemo ka Pancevu.

Comments

Popular posts from this blog

Koje formatiranje izabrati za eksterni hard disk i koja je realna USB 3.0 brzina?

Nisam ni slutio šta me čeka nakon što sam kupio novi eksterni hard disk 2TB WD Elements Portable. Naime, do sada sam koristio sličan uređaj iste firme od 1TB, ali nikada nisam obratio pažnju na formatiranje (FAT32) niti sam iskreno znao nešto više o tome. Disk je radio na svim platformama i ja sam mislio da to uglavnom tako i treba da bude. 
Prikačio sam novi hard formatiran po NTFS standardu i shvatio da ne mogu da ga koristim na Macu. Nisam se previše uzbuđivao pošto sam znao da je OS X specifičan. Linux mint je prepoznao uređaj, ali sam se iznenadio brzinom prenosa podataka. Godinama sam na raznim mestima čitao o tome kako je USB 3.0 neverovatno brži od USB 2.0 standarda i očekivao sam da sve poleti. 
Konsultovao sam se oko ovih problema sa prijateljem koji mi je predložio da probam različita formairanja i da ponekad proizvođači pogrešno označe portove pa je ovaj uređaj možda prikačen na stariji standard. Na žalost i nakon svog eksperimentisanja rezultati su bili isti. 
Počeo sam …

#Ebanking iz vikendice

Sedim u vikendici i pišem blog. Broadband internet je tu. 
Prilikom dolaska, svratili smo do prodavnice da kupimo hranu i naši telefoni su se automatski priključili na wi-fi preko Instabridge aplikacije.
Signal mobilne telefonije u sobi nije sjajan pa sam telefon prebacio na airplane mode, a nakon toga ponovo uključio wi-fi. Više mi smeta kada nema interneta nego signala mobilne telefonije. Sve je prešlo online i sve funkcioniše ako postoji dobra veza.
Vatra u smederevcu pucka, a ručak se krčka. 
Već godinama unazad, slušam o temama kao što su #ePoslovanje, #eBankarstvo i elektronski potpis (sertifikat).  Kada sam pre oko nedelju dana dobio poziv od Societe Generale banke da prisustvujem događaju u okviru koga će predstaviti najnoviji sistem za online bankarstvo u Srbiji, preraspredio sam obaveze u kalendaru i sa zadovoljstvom ovaj termin rezervisao za prezentaciju.
Kako je izgledao sam događaj pogledajte ovde, a ja ću vam ispričati šta je na mene ostavilo najveći utisak.

Voditel…

Samsung Xcover 550H - mobini telefon otporan na vodu i prašinu

Nakon oko pet godina korišćenja telefona Samsung Xcover 2 C3350 koji me je odlično služio (i dalje radi kao da je nov), rešio sam da potražim drugi telefon sličnih karakteristika koji će biti više u skladu sa potrebama vremena u kome živimo. Razmatrao sam sledeće modele: 
Samsung B2100 XplorerSamsung Xcover 271 i CAT B25 Poošto su prva dva odavno prestala da se proizvode, posmatrao sam oglase za polovne telefone na internetu. Uglavnom sam nailazio na aparate koji su godinama korišćeni na terenu i o kojima se nije previše vodilo računa. Bili su izudarani, izgrebani, prljavi i ponekad bez maske koja zatvara priključke za USB odnosno slušalice. Ipak, činjenica da i dalje rade bila je dobra potvrda kvaliteta ovih namenskih telefona. 
CAT B25 je među njima možda i najizdržljiviji telefon, ali je najsiromašniji što se tiče funkcija. Nije bilo razloga da uzimam nov uređaj pored postojećeg C3350 pa sam se fokusirao na Samsung 550H pošto je on praktično njegov naslednik iz 2017. godine. 
Pronaš…