19/12/2005

Deliblatska pescara

Juce sam sa Goranom (znate njegove radove i neke od postova na Mrezi) pesacio pescarom preko planinarskog drustva iz Panceva. Da, znam da deluje paradoksalno imati nesto sto uopste pocinje recju "planina" u Vojvodini, ali cinjenice su da su bas planinari iz tih oblasti oni sa zavidnim rezultatima.
Bilo je odlicno. Ja sam licno isao prvi put, ali uz dobre vodice i ekipu veselih i dobro raspolozenih mladica, devojaka, zena i muskaraca, pa cak i jednog neverovatno zivahnog psa (ime mu je Keli) koji je sigurno pretrcao makar 5 puta onoliko koliko smo mi prepesacili, ceo dozivljaj je bio pravo uzivanje.
Posto nas je veliki kombi provozao od Panceva nepoznatim mi putevima sa predelima kao iz prica u kojima rusticne kuce, vocnjaci i stare ograde skriveno pokazuju svoju lepotu, a pezsaz se menja svakim kilometrom, pocinjem da gubim vezu sa Beogradom i gradom uopste. Fazani na putu.
Tek sto smo prosli veliki vocnjak jabuka, ulazimo u sumu i puteve koji krivudavo nestaju u dubinu. Da, dubinu. Dobro ste procitali. Oblacimo se, uvlacimo pantalone u duboke cipele, neki stavljaju kamasne, drugi vade foto aparate i pocinje kolektivna ludnica digitalnog fotografisanja.
Keli unezvereno trci, radosna je do besvesti, a i mi sa njom. Crne je dlake pa je kontrast sa nedirnutim i predivnim beskrajno belim snegom zadivljujuc. Sa drveca se spusta na nas beli prah. Sunce izgleda kao mesec dok se rasipa kroz debeli oblak u pravo difuzno svetlo. Drvece nas stiti od zvukova i ionako slabasnog vetra.
Siblje, sasvim lepo prekriven, a ne ugazen put sa mestom za dva tocka, lavirint. Tek sto smo zakoracili, kada nas vodic javlja da je pronasao zarasli i sasvim skriveni puteljak kojim cemo doci do sledece staze kako bi smo ispostovali predvidjenu turu. Put? Gde je? Ja ne vidim nista...
A onda uz komentar “Ko ima skafander, neka krene prvi”, Milan sa osmehom gazi u dublji sneg koji tek doseze nesto vise iznad clanaka i dok pomera vitke grane rukama, otkriva nam stazu. Jedan, po jedan, nestajemo za svega par sekundi u mesavini belog tunela, vinograda i pticjeg gnezda. Ko god ima kapuljacu, stavlja je na glavu kako mu sneg ne bi upao u jaknu, za vrat.
Smejemo se kao deca, sve me to podseca na detinjstvo.
Zatvaram objektiv aparata, ali ne mogu da odolim da ne slikam neku. Ljudi ispred mene ne vide, me , a ovi iza, cude se. Zar sada?
Par puta u cucecem polozaju provlacim se kroz male otvore, nekad savijenih ledja trcim, a onda nakon jednog nagnuca, izlazimo na put. “Presekli” smo do sela. Ne znam mu ime, ali imam osecaj kao da smo u necijem dovoristu. Ispod velikog oraha pravimo prvu pauzu i ja skidam jaknu, zatim ogromni dzemer i ostajem u majci. Goran mi pridrzava skinuto i zatim uzimam ponovo jaknu, a dzemper guramo u ranac pun toki-vokija, mp3 plejera, dodatnih rukavica i svega ostalog sto mi nece, a moze zatrebati. Nova serija fotki, cak i jedna polu-grupna.Komentarise se: “Honorare uplacujes naknadno...”, a ja dajem odgovor “Ako skines jos nesto, onda moze...” i naravno krece skidanje, onako simbolicno, a momak koji je bas rekao da nema problema za dobre pare nasmejano odlucuje da se ne upusta u tako nesto posto je cuo da su fotke navodno za gay magazin ;)
Izlazimo na poljanu-vidikovac i uzvamo koliko nam vidljivost dopusta. Vetar pirka i sunce trajno nestaje, ali ostace do kraja misticno svetlo.
Slede, brda i brdasca, tacka od 197 m nadmorske visine, cetinari, prolakak kroz nekoliko dobro “odrzavanih” planinarskih rupa u ogadi, uvaline, zivotinjske rupe, lisicji i srndacevi otisci, pauze za ukusne sendvice i tecnost, dve devojke koje kao berza planinarske opreme saraju po modelima, izboru, mestima za kupovinu... , sale postaju sve prikladnije, polako se upoznajemo i saznajemo nesto vise jedni o drugima, trosimo baterije na digitalcima kao i memoriju, manuelno slikanje vise nije u fazonu pa automatika preuzima svoje, osmatracnice za pozar, lovacke ceke, neprestana promena terena u crno belim kontrastima sa nebom koje kao da nas posmatra i s’ vremena navreme proizvodi cudesne sare, putevi.
Keli se malo primirila. Jos ne oseca upalu misica koju ce tek dobiti, ali zato je namirisala ljudsko prebivaliste i druge pse, stoku.
Nakon dva-tri velika zaokreta izlazimo na cistinu razvucenu nizovima identicno isecenog drveca pripremljenog za dugu zimu, za ko zna sta. Koze i jarac cupkaju nesto pod snegom i gledaju nas kao da prvu put vide ljude kojih zaista nije ni bilo na putu. Mi onako ispunjeni i zadovoljni pratimo Milana do obliznje kuce iz koje izlazi nas vozac jos topao od grejanja i cekanja u necijem domacinskom domu. Pita nas koliko ste presli, a mi mu odgovaramo negde oko 20-ak km. Kombi je topao i poslednje fotografije su nacinjene jer nam se objektivi magle, a tek tada pocinjemo da se uzivljavamo u ulogu uspesnog lovca koji se vraca u svoju brvnaru kraj kamina i u iscekivanju tople kupke krecemo ka Pancevu.

No comments:

Post a Comment

Ukoliko vam se svidja ovaj blog

Prepisite se na newsletter ili preuzimete feed bloga za vas citac.
Upisite vas E-mail: